Антикампања којом се Срби упозоравају да не изађу на шиптарске изборе 3. Новембра, увелико траје. Последња већа акција била је протестна шетња кроз Косовску Митровицу. Да ситуација није ни мало наивна потврда је и долазак госта из иностранства који је у Косовску Митровицу, на овај дан, дошао само због протестне шетње како би пружио подршку српском народу у његовој борби.
Више је него очигледно да са изборима на северу Косова и Метохије, заказаним за 3. новембар, много тога није у реду. Основни показатељ је баш народ. Избори су политички чин којим народ бира своје представнике међу онима који су носиоци власти. Чак и да имају другу дефиницију смисао остаје исти. Таква предизборна кампања подразумева контакт са народом и обраћање том истом народу чија се подршка очекује. Током кампање пред шиптарске изборе, која се одвија на северу Косова, све делује тако да народ уопште није укључен односно – нема га у предизборним активностима. Ваљда зато што су избори шиптарски.
У току је предизборна анти-кампања којом се позива на бојкот шиптарских избора како би се сачували Косово и Метохија у оквиру државе Србије, где и припадају.
"Стоп шиптарском насиљу"! Илустрација: Иван Максимовић
Избори на Косову и Метохији заказани за 3. новембар ове јесени имају сврху да заокруже „косовску независност“ и створе Републику Косово. Ово нећете чути од српских политичара који се тренутно налазе на врху власти иако се баш они највише труде да се то оствари. Говоре о некаквој помоћи Србима на КиМ која неће бити могућа ако шиптарски избори не буду успешни. А како је држава до сада функционисала на окупираном делу своје територије, господо Лажови? Говоре о стопирању Србије на њеном европском путу (који не само да звучи већ и јесте „пут којим се хода у месту“). А ако се то заустави онда Србија "неће моћи да преживи"... и много још језичких кривина за завлачење народа „за Голеш планину“.
Драгица и Радојко Петровић, у годинама пре злочина.
Септембра 1988. Године, породица Петровић претрпела је злочин почињен над њиховим упокојеним бебама. Двојица близанаца, умрлих убрзо по рођењу сахрањени су 5. И 6. јула у селу Граце, општина Вучитрн. На Крстовдан, деда Станко открива оскрнављене гробове својих унучића. На Крстовдан, 25 година касније, екипа Новинара.Де посетила је родитеље страдалих беба и о том злочину причала са њима.
Широм интернета и међу слободарски расположеним српским народом сада већ познато име Слободана Г. наставља да на свој начин разоткрива смрад нагомилан иза протеклих српских влада. Начином који се данас сматра чистом лудошћу али само из слабости да се било шта предузме или макар каже, јер је заиста витешки.
Др Марко Јакшић “Ако Срби са севера не изађу на изборе, “вирус” слободе захватиће и остале делове КиМ”.
Са
приближавањем најављених шиптарских избора захуктава се кампања али и
антикампања о изласку или бојкоту истих. За портал Новинар.Де др Марко Јакшић
каже да ти избори стварају повољно тло једино за потпуни и трајни нестанак Срба
са КиМ.
„Срби својим изласком на те изборе
требају требају да „оперу“ једну страшну националну издају која се десила пре
пар месеци“ каже наш саговорник и објашњава да „ако Срби не изађу на ове изборе
онда су они (Дачић, Вучић, Николић) издајници, ако Срби изађу онда су ови били
у праву и онда, забога, неће бити издајници“.
На знак за узбуну који се данас поподне чуо у Звечану и Косовској Митровици више Срба окупило се у месту Рударе. Разлог свему – хапшење двојице Срба које су извели припадници окупаторских снага, који себе називају Еулексом, и „локална регионална полиција“ односно шиптарске службе по чијим законима се и спроводе све ове акције а са јединим циљем – да се заплаши српски народ.
Чешка застава на барикадама док се кроз њу назиру обриси главног мо-
ста преко Ибра у Косовској Митровици.
Поводом студентске летње школе, у организацији Универзитетског центра у Косовској Митровици у овај град се окупило неколико стотина младих људи готово из целог света. У тој маси једна група се издвојила својом свесношћу о ситуацији у којој се налази српски народ и то отворено показала. Реч је о студентима из Чешке.
На главном мосту у Косовској Митровици, на делу који се простире на нижем нивоу а до половине реке и који прилаз има само са шиптарске стране, дошло је недавно до инцидента.
Камени крст на српској страни реке. Прогон свега што је православно.
То је иначе место где шиптари прилазе, одатле провоцирају Србе, каменују или покушавају да их на други начин повреде. То је сасвим уобичајена ситуација и више нико на то "не обраћа пажњу". Чудно је да је баш на том делу моста смештена патрола шиптарске "полиције" али из северног дела града коју сачињавају - Срби. Ти "полицајци", колико је познато, НИКАДА нису реаговали како би спречили неки напад шиптара. Чак шта више, недавно након каменовања Срба који су се нашли на горњем делу мосту, чак не ни близу, пошто нису успели да их погоде шитари су у једном тренутку гласно дозивали полицију у помоћ иако су, понављамо, они били ти који су каменовали из чиста мира! Међутим, недавно је полиција реаговала. То се види на снимку који се појавио на ФБ-у.
Из снимка се не види тачно шта је "полицајца" натерало да приђе месту догађаја али је јасно да се ради о малолетницима. Ако ово један Србин, крштен или не, доживљава као провокацију како онда доживљава заставе Албаније, заставе монструм државе на територији своје отаџбине а баш на мосту на коме ради? Како доживљава прослављање Харадинаја као хероја на другом крају тог истог моста? Да ли је реаговао, да ли помислио да реагује? Да ли му нешто значи бацање бомби на децу у Бошњачкој на пример (пошто му је сувише далеко Бистрица код Гораждевца на којој је из Калашњикова пуцано на српску децу док су се купала) или избадање ножевима деце која су возила бицикле од стране њихових вршњака шиптара. Ако је и помислио да то може да буде провокација па желео да нешто спречи, осим што је спречио да се један малолетник бави уметношћу, да се слободно изаражава и креће, сигурно то није морао уз кршење свих правила службе (која је познатија и по много тежим прекршај има, додуше).
Снимак преузет са ФБ странице "Српска Митровица"
Према речима очевидаца на "Полицајац КПС" Србин, сишао је до кеја на коме се налази крст са осцилима четири С, начињени од камених коцки и приморавао дечака да то растури, уклони. Пошто је дечак то одбио, "полицајац" га грубо га хвата и одвлачећи га одатле уз понижења на сав глас му још и псује мајку а то се све чује на снимку. Претходно, а то се такође види на снимку, "полицајац, гази крст за који очевици тврде и да га је потпуно растурио. Дакле уз претње и застрашивања он је овом дечаку покушао да забрани много тога кршећи сва његова права само зато што је Србин и то је желео да покаже како овде сви показују шта им је воља.
Потпуно је јасно колико је тај део шиптарске службе, попуњене Србима, неутралан а колико тек наклоњен Србима иако је формиран у њиховој средини са "намером да штити". По Бриселском споразуму 4 општине са севера Косова САМО ПРЕДЛАЖУ регионалног команданта и шефова станица ове "полиције" а бира их ШИПТАРСКА ВЛАДА У ПРИШТИНИ. Ово је илустративни снимак шта се тиме добија а да се назива "највише у овом тренутку што се могло". Такође је јасно и још ништавније "зелено светло" уместо апсолутно ништавног датума које је најавио представник, према Србима злочиначке, Европске уније која је све ово уз инструкције Америке закувала и одржава мучним. Зелено светло јесте добијено али за убијања и прогон Срба, за сада са севера и из остатка Косова и Метохије, а касније из читаве Србије. Нека свако понаособ одлучи вреди ли и чему води прихватање последњег склопњеног споразума између министра српске полиције Дачића и криминалца са интернет потерницом Хашима Тачија и шта ће нам он донети а да је најбоље могуће у овом тренутку.
Ноћас, нешто после 21.00 ч, дошло је до лакше саобраћајне незгоде у северном делу Косовске Митровице на раскрници "код Среза". Џип окупаторске полиције (тзв Еулекс) припремао се за скретања када је у њега отпозади ударило возило марке "Југо". Еулекс службеник задужен за контролу саобраћаја на месту догађаја незванично је описао догађај "наше возило је требало да скрене, возач иза њега није на време уочио сигнализацију и десило се". Повређених није било.
Извињавамо се због оваквог приказа видео снимака али из техничких разлога
смо принуђени на ово решење. Надамо се да ће се убрзо решити
и овај проблем. Хвала.
Иако се при оваквим несрећама по аутоматици сматра кривим онај ко је ударио друго возило пришавши му отпозади, ипак остаје нејасно како је све изгледало у тренутку дешавања. Пре свега збуњује то што се између два Еулекс возила нашао Југо. То је изузетно ретко јер не допуштају такве ствари. Уколико до тога дође њихово возило се паркира са стране пропуштајући цивилно да би се опет укључило у саобраћај када се приближи следеће возило које је са њим у "патроли". Осим тога овде су они добро познати по намерном кршењу саобраћајних правила. Свакодневно улазе у раскрснице и када они нису ти који имају предност, нађу се на супротној траци, на отвореном путу између насеља возе испод 10 километара на сат што чини да се иза њих направи подужа колона у којој су сви убеђени да су такве ствари проста провокација јер им се у блиндираним џиповима тешко може десити нешто лоше.
Чак је и новинар овог текста имао ситуацију где су Еулекс џипови на уском путу потпуно игнорисало возило из супротног смера па је тако морао да срене толико да је сишавши са пута изашао са асфалта и претрпео удар приликом пада у дубљу рупу. То се испоставило изузетно опасним јер се тако приближио низбрдици дубокој неколико десетина метара. Њихов џип који је био иза првог возила и тако све видео прошао је не обраћајући ни мало пажње на инцидент који су сами изазвали напротив, једина реакција био је претећи поглед возача Еулекса. Други пут су, окрећући се ко зна одакле, блокирали раскрсницу у центру Звечана а када су се припили уз возило коме су препречили пут Еулексов возач је отворио прозор и на српском језику љутито викао на онога коме су се испречили.
Што се српског језика тиче то је и вечерас изазвало сумњу. Један од Еулекс полицајаца из групе која је посматрала нашег камермана пришао је са бесним иразом лица и питао да ли има дозволу за снимање Еулекса?! Претходно су врло нервозно и претећи гледали у камермана све време се окрећући наоколо. Након неколико минута по појављивању камермана на лицу места сви Еулексови полицајци ушли су у џипове и журно отишли са места догађаја! Већину овога можете видети и на снимку.
Срби који су се затекли на овој раскрсници готово сви одреда верују да је било одређених неправилности од стране окупатора у овом случају. Осим брзог повлачења Еулекса сумњи доприноси и чињеница да је возач Југа шездесетогодишњи Србин, директор економске школе у Звечану. Познат је као благ, уљудан и умерен човек али и савестан возач. Уосталом, ауто којим је управљао технички не пружа могућности за било каквом агресивнијом вожњом чак и да се хоће. Како је био исувише потресен током читаве ситуације нисмо могли да добијемо изјаву од њега.
По извршеном увиђају Југо је одшлепан до Звечана у приватној организацији а саобраћај брзо враћен у нормалу.
Косовска Митровица: "Српски полицајци" свакодневно у сукобима!
“Српски полицајци” крећу у напад!
Наоружани људи у униформама специјалних јединица српске полиције на самом рубу Косовске Митровице свакодневно, од почетка пролећа, учествују у жестоким сукобима. Претрчавање брисаног простора, заузимање положаја иза препрека док их прати фијук метака који прозује поред главе или ударају у металну површину заклона, магла од сузавца и димних бомби, део су свакодневнице скривене за медије.
Посустајања нема, без страха се осваја стопа по стопа терена ка непријатељу на супротној страни који их све време засипа жестоком ватром на коју се немилосрдно узвраћа. Борбе трају све док неко са једне или друге стране не буде погођен, онда се подигне рука и све за тренутак стане како би се погођеном указала адекватна помоћ да би се убрзо вратио у борбу. Тако изгледа "заузет термин" у најјужнијем српском Пеинтбол клубу "ТНТ". Паралела између игре и живота, недавне историје и блиске будућности, сећања и наде не само да се осећа већ јесте део живота што потврђује и двадесетогодишњи власник овог клуба Александар Арсенијевић из Косовске Митровице иначе студент друге године на одсеку Хемије ПМФ-а у Косовској Митровици.
За портал Новинар.де Александар прича како је све почело. "На идеју да отоворим овај Пеинт-бол клуб дошао сам пошто већ пет година тога нема у Косовској Митровици. Видео сам празан простор који је близу града и схватио да је то место веома добро. Млађи или групе могу да дођу овде а да не плаћају превоз. Раније је постојао сличан клуб али у Брђанима и то је трајало свега неколико месеци. Тешко је функционисао јер је људима било прилично непознато а и било је доста удаљено од града. И данас је доста непознато, овде се то углавном видело само на телевизији. Тако да је то и сада нешто ново".
Александар Арсенијевић, врховни командант “реалног” Пеинтбол клуба у Косовској Митровици.
Упркос томе за читаву ситуацију постоји велико интересовање а за промоцију се и сам Александар доста труди. Они који би да се опробају у војничким вештинама распитују се о томе како све функционише, на који начин се игра, колико типова игара има. "Овде постоје два типа игара, игра елиминације која траје док се не елиминишу сви чланови противничке екипе и тип игре са заставицама. Једна екипа треба да освоји заставицу противничке екипе коју узимају и носе је до прве сигурне тачке на свој део терена а, истовремено, чувају своју" објашњава он. Иако је живот у овом делу Србије пун неизвесности Александар је одлучно уложио новац за куповину најквалитетније опреме и уређење терена.
На овом месту, након Погрома 17. марта 2004-е године, изграђен је прихватни центар за протеране Роме који су се након извесног времена вратили у своје обновљене куће уз јужну обалу Ибра. По исељењу свих породица ту је никла градска депонија која је убрзо морала бити уклоњена јер се налазила сувише близу града. После свега чему је овај простор служио, морало се обавити опсежно чишћење простора.
"Све сам морао сам. Ангажовао сам предузимаче, довео радне машине, багер који је чистио, камион да све то одвезе, гуме и препреке за оспособљавање терена. Замолио сам ЈКП "Стандард" да ми дају контејнере који су им непотребни и нису више у функцији. Куповао сам чак и радна колица, лопате, грабуље... Терен је морао детаљно да буде очишћен од смећа али и од већих комада камења, вишка земље и песка" прича нам Александар док се у позадини чују довикивање и пушкарање које под налетом адреналина достиже свој пуни врхунац. осим грађевинара приличну помоћ пружили су и његови пријатељи који су заједно са њим обављали финално чишћење и преипрему терена. "То је трајало више од месец дана јер се ради о великој површини. Подразумева се да све мора добро да изгледа али је још важније да буде безбедно за играче". Осим што се води рачуна о безбедности учесника опрема је бирана тако да не загађује околину попут биоразградивих куглица које не утичу штетно на еко-систем. "Купио сам најбољу опрему "Рент-а ган, БТ4 Комбат" пушке које су врло прецизне и издржљиве а користе се у клубовима широм Европе. На овај терен долазе играчи свих узраста јер ово је за свакога ко жели да искуси дозу адреналина".
Било је доста тешко почети. Младалачка енергија и самопоуздање су били главна покретачка снага. Александар је врло рано почео да ради и зарађује али то свакако није било довољно да се почне овакав посао. "Имао сам нешто свог новца али ми је и мајка доста помогла" каже Александар и додаје да се трудио да то буде приступачно свима. "Цене сам оформио тако да је ово најјефтинији клуб у Србији. У другим местима оне су више барем за 200 - 300 динара по играчу. Имамо малу зараду али сам врло задовољан како се све одвија за сада".
О томе да ли је било сумњи у успех овог посла Александар каже да сумња у успех увек постоји али је у ово веровао више пре него што је почело да функционише. "Чим се кренуло у организацију људи су показали огромно интересовање и са нестрпљењем ишчекивали да клуб проради. Стално су питали докле се стигло, када ће почети са радом, просто нису могли више да чекају. Међутим, иако радимо више од месец дана нико од њих није дошао ни да види како терен изгледа". Без обзира на то клуб бележи све већу посету и готово да нема људи у Косовској Митровици који не знају за овај клуб.
Пеинтбол клуб "ТНТ" се простире уз саму пругу Косово Поље - Београд, у дну северног дела града који се спушта ка реци. У близини су смештени Војни ремонт српске војске из времена пре 1999-е, затим градска топлана и најстрожи затвор на Косову и Метохији. терен је местимично "прошаран" далеководима, већим бандерама, затим темељима некадашњих стамбених објеката и на једном делу гомилама земље. Управо ти "брежуци" су наговештај идеје која је још у развоју. Александар има прилично занимљиве замисли а једна од њих је да се на овај терен изгради реплика главног моста у овом граду на коме су се одвијали неки од најжешћих сукоба. То ће дати јак печат овом клубу и сигурно додатно мотивисати играче.
Живот у Косовској Митровици је сам по себи врста "пеинтбола" и то у најреалнијем облику. Сасвим је јасна паралела између ова два. "Од самог оснивања клуба имао сам у глави то да су људи стално под јаким политичким притиском, фркама, акцијом и да им треба место где ће моћи да се испразне, да ослободе покренути адреналин. Тако да имамо нешто где људи могу да смање дозу напетости која се скупља у граду а да је сасвим сигурно и безбедно". По том моделу је осмишљен читав концепт овог терена и у одређеној мери представља пресликану ситуацију из града. "Контејнери су препреке баш зато јер су се људи склањали иза контејнера да би сачували своју главу онда када је било правих сукоба".
Посебна драж играња Пеинтбола у овом клубу јесу униформе Посебне јединице српске полиције из времена оружаних сукоба последњег рата који у другачијем облику али још увек траје на Косову и Метохији.
"Сећамо се те јединице још увек. Чак и млађи знају за њих и да су шетали овим градом, у нека срећнија времена. Људи дођу и кажу - дај мени ПЈП униформу" завршава своју причу Александар Арсенијевић, Србин из Косовске Митровице и највероватније једини власник Пеинтбол клуба у Србији где ова игра највише мирише на свакодневну реалност.
Пред зградом некадашњег Окружног суда, а данас "међународног", у Косовској Митровици окупило се неколико стотина Срба. Разлог је био - суђење Србима из овог града за нереде које је изазвао окупатор.
На улазу у круг где се налази зграда некадашњег Окружног суда у Косовоској Митровици. УНМИК и КФОР су га изместили изазивајући и спроводећи насиље за које је данас суђено Србима.
Тотални апсурд али апсолутно пролази и то из једноставног разлога - медији извештавају шематски, незаинтересовано изван аспекта плаћеног а кад су већ плаћени раде како им се каже. Сви представници медија налазили су се испред главне капије овог "суда" чекајући изјаве које су увек усмерене ка оправдавању поступака оних у чијим је рукама моћ. Тиме се увек и коначно задовољавају. У овом случају - изјавама окупатора, заштитника правих злочинаца. А шта је требало да се ради? Просто, измаћи се и по оној Његошевој "ко брду ак' и мало стоји, више види но онај под брдом". Чак и физички ово се данас потврдило. Сасвим је било довољно попети се на неку од зграда и све је било јасно као суза.
Пред самом зградом у којој се води процес налазило се 5 - 6 Еулекс џипова, иза зграде још толико. У дворишту је било неколико дежурних али у контејнерима, шатору, на балконима, иза завеса ко зна колико још добро наоружаних и обучених људи. Сви они су се одмах скривали чим угледају камеру. Пред капијом око десетак КПС полицајаца. Међутим, неколико километара одатле, код места званог Дудин крш, читава бригада окупаторских војника, укључујући тешка оклопна возила и хеликоптер опремљен за ратна дејства. Војника је, по слободној процени било око три стотине. Срба који су се окупили у знак протеста - исто толико можда и мање. О чему се овде заправо ради? Зашто толика сила на немоћан народ међу којима је било доста жена и средњошколаца?
Видео са данашњег "окупљања".
Простим сабирањем и враћањем у не тако давну прошлост све постаје јасно. Године 2004-те, 17-ог марта, настају општи немири, насиље и свака зла над Србима на Косову и Метохији. Много цркава, кућа и јавних добара уништено, спаљено. Много Срба протерано и отето што им је преостало. (Пошта и болнице међу најважнијим институцијама). Неколико мртвих, на десетине повређених, рањених, неколико убијених и "несталих". Међународна заједница је ово насиље "оштро" осудила а онда платила да се сва штета поправи и прихватила "реалност на терену". Наставило се као да се ништа није десило. Нема осуђених, оптужених, кажњених осим за прекршај (ти су ваљда пребрзо возило кроз шиптарску масу која је дивљала, шта ли?). То је, на општу несрећу био јак адут Србима који су евентуално нешто фино хтели, барем кобајаги али и мрља на мировној мисији и демократским снагама зла. До данас је све што су шиптари спалили и порушили углавном обновљено. Бескорисно је јер је исувише аљкавао урађено али споља делује пристојно и нема трагово никаквог насиља. Ове године, из медија додуше, сазнајемо да су немачке тајне службе али и друге стране, знале три недеље унапред да се ово насиље спрема! Дакле, пошто се бомбардовањем није успело до краја отети Косово од тврдоглавих Срба морало се предузети још нешто. И добили смо погром 17-марта 2004-те године.
Окупатор је испред зграде у којој борави, а преко пута суда, исрцтао симболе својих јединица и јасно показао чија је то војска (Клик за увећање фотографија).
Четири године касније, 2008-е, створили су се услови да се Шиптари подрже у својим настојањима и да се привидно, насилно, безаконито "отцепе" и једностано прогласе квази-независност. Да би се напори и промишљеност Америке и Европске уније појаснили треба рећи да су на водећим местима шиптарских институција постављени најжешћи криминалци. Њима је најлакше управљати јер им се увек припрети да ће у затвор због тога што су такви кави су и готово. Онда им се (контролисано) дозволи даље бављење криминалом, лупи се рекет на зараду, откупи се оно што је најисплативије (баш су ону јадну, спаљену Пошту откупили американци али руднике) и сви лепо живе. Додуше, сви који су лепо живели и пре тога. Е ту пролећну идилу покварио је 17 март 2004-те године. Нешто се морало предузети.
Те нечувене 2008-године УНМИК, КФОР и остала белосветска сила сјатила се на Окружни суд у Косовској Митровици који је радио по законима државе Србије, похапсила судије и одвела их у Приштину - пред шиптарске "колеге" да им суде. Уз мале грубости приведени бивају враћени истог дана.
Ударац на институције закона и државности у српском делу града, баш на дан великог погрома, народу је заиста тешко пао а и како би другачије? Устало се у одбрану Суда и државе и настао је нови сукоб са окупаторским снагама. Повређени, убијени, рањени. Опет на 17. март! Многи су замерали због ове "непромишљености" јер се знало какву ће реакцију изазвати код српског народа. Правдали су се да нису обраћали пажњу на датум већ "само кренули у акцију". Срби су ово схватили као тешку провокацију. Знало се како ће народ реаговати и то је било пожељно, баш на тај дан. То и јесте била провокација али она није била циљ већ средство. Убрзо затим, неки свесно неки спонтано, припадници тзв. "међународних снага" признају да су акцију напада на Суд пажљиво осмислили и бриђљиво водили. Пет година касније видимо и зашто.
Оптужено је неколико Срба, неки су осуђени, неки ослобођени. Ови који су пуштени из тамнице служе да се народ опусти и прихвати "одлуке суда". Ови који су осуђени послужиће многоструко. Ипак, један од најважнијих удела јесте у томе да ће се у свести поклопити датуми 17 март а године избрисати. Тако добијамо Србе осуђене за насиље 17 марта! Дакле Срби ће бити криви за паљење зграде Суда али и цркава, кућа, прогон Срба са Косова и Метохије и сва остала злодела која смо претрпели. Војна сила, пажљиво избегавање камера и објектива, до најмањих танчина смишљени поступци и обезбеђена позадинска подршка и сва упорност да се омогући доношење одлуке у овом процесу показују баш то!
Ако није тако:
Чему толика војна сила спремна да одреагује за минут не остављајући нимало шанси да се било шта преокрене?
Зашто тог 17 марта 2004-те године није употребљена толика сила, а тада је било још и више окупаторских војника него данас?
Зашто нико од Шиптара није осуђен за насиље и погром 17 марта 2004-те године?
Зар је било лакше "препознати" Србе под капуљачама него иједног Шиптара од свих оних стотинак хиљада колико их је учествовало у тадашњем насиљу?
Јел тада није било хеликоптера, камера, фото апарата, сведока, трагова? А имамо све те доказе и дан данас.
Окупаторски војник мирно посматра док шиптарска руља скрнави цркву Св. Саве у јужном делу Косовске Митровице. 17-ти март 2004-те године. Нико никада није изведен пред суд за ова недела.
Међутим, сасвим сигурно за ово што се ради на Косову и Метохији постоји сагласнот српских власти. Доказ томе је да се никада до сада није на Србе, на голоруке цивиле, упутила толика војна армада каве је било данас. Наравно, већ поменути медији много помажу. Један од најјачих доказа јесте термин који се у овом процесу помиње а то је "међународни суд" или "Еулексов суд" на Косову. Такав суд НЕ ПОСТОЈИ. Сам ЕУЛЕКС то тврди и то јавно. У њиховом промотивном споту о правосуђу буквално се каже "еулекс нема свој Суд већ је само присутан у локалним судовима"! 00:37 секунда видео клипа*.
На зиду у близини зграде "суда" народ је јасно и исправно прозвао "утериваче правде".
Дакле, ако они кажу да га немају зашто их ми убеђујемо у супротно? Ако они немају свој Суд, а наш је протеран из зграде у којој се водио процес, чији је то суд?
Постоји само један легалан Суд и то онај који функционише по законима државе Србије и шиптарски суд који ради по "законима" мртворођеног "независног" Косова, монструм државе. Тај суд нема ништа са Еулексом нити га они сматрају судом. Одскора и српска власт је почела да га назива паралелном институцијом. Јасно је да је све ово подршка баш том квази суду да донесе одлуку којом ћемо (иако само привидно) али ми сами бити криви за све што је над нама почињено. Наравно, захваљјући српској власти, српским медијима, сопственом незаинтересованошћу да се бар информишемо ако нећемо да ништа учинимо. Можда, на крају, и јесмо сами криви за све што нас је снашло?
Последњи дани сваке календарске године су неприкосновено резервисани за пуне припреме за "најлуђу ноћ". Апсолутно смо прихватили, држимо до тога и преносимо на млађе нараштаје обичај прослављања ове математичке промене чију никакву физичку суштину не осећамо а духовне смо у потпуности лишени. За сваког Србина, свесног сопствене пометености, Нова година је најбесмисленији "празник" јер се један небитан дан узноси над најбитнијим даном који (ново-календарски) следи после њега а хронолошки пре - а то је Божић.
"Весело" - Детаљ са прошлогодишње декорације главне улице у Звечану. Расвета није уклањана па су сијалице овог децембра поново укључене. Какоје један део расвете отпао од времена током године, декорација је нешто сиромашнија. Фотографисано 31.12.2011 године, Звечан, КМ.
На Косову и Метохији бити Србин одавно се граничи са потпуном лудошћу како је овај свет замишља. Не само народ и политичари већ и "просветари" и "духовници" масовно су отпали од свих истинских вредности. Још горе, много већи напор улажемо како би смо то сакрили од нас самих него да мало испитамо и промислимо ко греши и зашто га пратимо у нечемо што никако не би смо радили на његовом месту. Док ми Срби пред 1. јануар успављујемо капацитет за све остало како би простора дали дочеку првог дана месеца јануара дотле нам се са свих страна сервирају највеће несреће за које смо у том тренутку "обамрли" да би их видели. За само последња два - три дана децембра најављен је сусрет Николића и Шиптарке Јахјаге као "равноправних" политичара и то на иницијативу српског Председника. Заокружен је тзв. ИБМ (границе између Косова и Србије), "Косово" најављује визни режим од почетка године, Шиптари формирање војске Косова, Тадић финализацију издаје и признавања Косова и Метохије као независне државе... У овом тренутку је 0:01 минут, почео је први јануар и "нова година"... Небо изнад Косовске Митровице бљешти од петарди, ватромета, на улици и са тераса народ седере, пева, најдекадентнија музика пара са свих страна... Јужне и северне илити Шиптарске и српске. Ко је овде луд?
То се не дешава само у овом тренутку. Последњих дана када би покушали да сазнате има ли нових дешавања у овој средини и као најсликовитијем медију прибегнете телевизији запљушти вас бујица најодвратније и потпуно бесмислено налепљених слика (и покретних и непокретних) које без милости прате гласови "на уво" свечани, раздрагани, слављенички "срећне Новогодишње и Божићне празнике желе Вам"... па крену да се ређају они које сматрате каквим-таквим вођама у интелектуалном, културном, политичком, спортском животу. Факултети, Скупштине Општина, Предузећа, па до сваке продавнице и трафике понаособ... Од ове године чак и Канцеларија Владе Србије за КиМ, која је у почетку новогодишње кампање позивала на очување огњишта а како нагрће еуфорија те "беспотребне ствари" се скраћују па се само честитају горе неведени празници. Ово се дешава, пре свега, на телевизији Мост која је правни наследник ТВ Приштине из претпрошле деценије. Ипак ни једна друга телевизија не посустаје у трци већ се снимају (нећу о квалитету јер нема пуно приче) опсежни сати крцати певањем, смејањем, разонодом, непрестаним блудним инсинуацијама... Чак постоји и готово целодневни програм на једној приватној телевизији где су редовни гости сасвим обичне градске кафане читали вицеве са папира који је ишао од једног до другог присутног. Укратко - разлуђивање и разблуђивање. Не измиче ни недељни лист Јединство. Такозвани једини српски лист са КиМ, а и он расељен из Приштине. Овом новинарском "старцу", који ових дана пуни 68 година, недостаје најосновније познавање духа свог народа што је недопустиво... или је ипак допустиво јер је у међувремену тај лист постао билтен скројених изјава за обману српског народа од српских државних и црквених власти тзв "званичних" па се у складу са тим штампано издање и бесплатно дели. У заглављу своје интренет стране, на црно црвеној подлози ('еј!?) овај "лист" радосно "кличе са крова срећна вам Срби година нова!" ајде, и Божић! Радио станице су ускраћене тек за слику. Одмах иза тога следе сурова (наметнута и од народа неприхваћена) политичка и не мање сурова (али од народа тражена, нажалост) народњачка и шунд реалност на терену. Ту се негде, опет, провлачи вест "За Србију одавно више нема победе на Косову и Метохији, али порази морају да престану, поручио је у интервјуу Тањугу председник Србије Томислав Николић". Да, на Косову и Метохији је данас најсрамније у Србији "чекати" Нову годину!
Једини "српски лист" са КиМ има проблем са српским идентитетом.
Не знам али не могу да верујем да нико, осим заиста шаке људи, не зна зашто се слави и КОМЕ се узноси славље, радост и весеље у породичном или окружењу пријатеља. Коме смо се сви ми "редом као трава" повиновали? Довољно је да се зове "најлуђа ноћ" и распуштености нема краја док не попадамо од пића, хране, скакања, урлања и сваке недоличне исцрпљености. За ту прилику су готово сви добили слободне дане на свом државном послу. Дежурни и трезни су само полицајци, хитна помоћ и ватрогасци. Зар то не говори више него довољно? Ето шта се од овог празника очекује - неред, болест, пожар и ванредне ситуације. А то се, одлично знамо, редовно и догађа. Можете ли замислите да се током Божићне или Васкршње Литургије у свим насељеним местима ангажују полиција, ватрогасци и амбулантна кола? Зар то не говори довољно?
Да ли је ту крај бесмислу овог општенародног опијања илузијама које наизглед радосне, уистину беспотребне а у суштини потпуно погубне? Погубно за национални дух, из кога потиче читав патријархални поредак током чијег постојања иако несложни остајали смо увек јаки. Погубно за систем вредности и чврсто стајање на (сопственој) земљи. Највише погубно ипак, за оно за шта ја нисам ни позван да говорим али не смем да прећутим - за духовно здравље и здрав разум који нас једини може водити путем право а да не скренемо ни лево ни десно. Не, није крај.
Како и када је почела "прослава Нове године"? Почела је са периодом комунизма, већ чувеног по злу које је донео. Тадашњој Југославији, међунационалној, која је тежила да се успостави поредак братства и јединства, у чијој крви и данас грцамо, требао је празник који неће задржати једну заједницу, један народ око Божића већ све народе и народности увући у један лонац у коме неће бити разлике између једног и другог. Нова година је била најбоља што је за ту потребу могло да снађе Југославију, умути масу и "олакша" одбацивање Бога и Православља у коме се не радују сви народи већ само неки. Тај осећај је додатно ојачан међународним празницима попут Дана жена 8-ог марта и Дана радника 1. маја. Србе је просто почео да мучи стид што, у односу на Хрвате, Словенце, муслимане и још неке имају нешто "своје". Али нису се славили само међународни празници! Да би смо имали нешто што је само "наше" почео се славити Дан младости - рођендан друга Тита! Уместо Богомладенца Христа славили смо "младост" једног иструлелог покојника и у годинама после његове смрти. И то коме ни до данас не знамо ни род ни порекло. Јединство овог света је успостављено! Новонаучени човек је стекао навике које су задржале весеље а одбациле сваку духовну одговорност и тиху а искрену радост "старих" Првославних празника. Петљу по петљу новоприхваћене идеје хеклале су изнова генетски миље српског човека. Уместо ужета којим ће се пењати ка небу, душа српска постала је канап око врата којим се народ спуштао у најдубље поноре таме.
Време је пролазило, генерације су стасавале у новом руху паганских безбожника правећи тако "прогрес" а старе генераације "ослободиоца" полаку су нестајале са овога света. Ратови, крв, злочини и понижавања дрмусајући кидали су комаде меса са једва живог српског човека. Празници који су засновани једино на основи људске потребе губили су смисао, бледели, постајали небитни. Тада се Србин вратио прво Божићу, па слави, па вери... мање или више. Коначно освешћење народа зауставила је Нова година! Ту победу ипак односи дан који позива на светковање једино природних закона ради - Нова година! А баш је тај дан један од најопаснијих по нас ако не и најопаснији.
"До доласка комуниста на власт "дочекивање" Нове године односно 1. јануара у Срба није било присутно. "Православни Срби су заправо у том периоду се налазили у посту (и данас се налазе, наравно), и припремали се за Божић – Рођење Христово, који се прослављао 7. јануара по новом календару (25. децембра по старом календару).
Нову годину су 1. јануара (по новом календару) празновали римокатолици и протестанти, при чему су они Божић већ били прославили 25. децембра (по новом календару). Стога је њима природно 1. јануара следовала Нова година.
Православни се заправо у том периоду налазе још увек у периоду 40-дневног божићног поста, када их од Божића дели само још неколико дана, и када се треба умом и срцем што више усредсредити на предстојећи празник, како бисмо га што достојније и спремније дочекали"(*).
Да ли је ко још толико далеко од себе одбацио спасење, здрав разум, чистоту духа свог народа као Срби? Нико није толико безуман да слави победе својих непријатеља над самим собом као што ми чинимо у овом тренутку. То лудило је понекад памагало да се превазиђу силе и патње међу најгрознијима у овоме свету али обмана коју смо прогрлили, празновање непостојећег и унезверено дочекивање новог дана ни по чему посебног готово нас гурају у бескрај. Или то није тако страшно? Јер многима за овај дан фали само снег који није пао "па, ипак је Нова година"...
Иван Максимовић,
северно Косово, СРБИЈА
Извор: Епархија Рашкопризренска у егзилу (*) линк ка целом тексту који у потпуности објашњава бесмисао "дочека" нове године:
