Широм интернета и међу слободарски расположеним српским народом сада већ познато име Слободана Г. наставља да на свој начин разоткрива смрад нагомилан иза протеклих српских влада. Начином који се данас сматра чистом лудошћу али само из слабости да се било шта предузме или макар каже, јер је заиста витешки.
У првом контакту са Слободаном, после Видовдана а о његовим снимцима када шиптар из џипа вади пиштољ на нега и када је снимао Оливера Ивановића са шиптарским таблицама на Газиместану, рекао ми је да тек спрема нешто што ће изазвати бурне реакције. Нисам могао да због његовог става и порекла не подвучем црту и направим паралелу са Гаврилом Принципом, била она претерана или не али тада нисам до краја ни могао да претпоставим шта би могао да учини. Убиство било ког политичара, у народу који са одобравањем и ћутке пристаје на издају и срамоту коју они чине, не знам шта би променило на општем плану. Нисам знао шта да очекујем али сам убиство искључио јер сам схватио да није уопште глуп да би тако нешто учинио а да сам и крајичком разума помислио на све што је урадио истог момента бих то одбацио као немогуће. Не само да је урадио већ је све одрађено са таквом присебношћу и смиреношћу да се слободно може поредити са поступцима историјских личности када се све узме у обзир.
Први његов снимак је био фотографисање у Приштини, испред шиптарске тзв. владе, што је објаснио до детаља како је протекло, што можете прочитати ОВДЕ (када кликнете на велика слова). Пре два дана објављен је још један снимак најављен као представљање ове турнеје „из средишта земље“. Овај пут се ради о разоткривању фашистичких сарадника којима у сред Србије, и то у Расу – центру српске државности, постављају споменике. Снимак је направљен касно навече 23.7.2013 пише Слободан Г. о томе како је покушао сам да укаже на осведочене фашисте.
„Испод спомен плоче нацистичког команданта Аћифа Хаџиахметовића у центру Новог Пазара залијепио сам плакат са његовом биографијом након чега сам вербално нападнут од три чувара оближњих кафића и пет младића који нису били српске националности.
Веома брзо разговор је прерастао у свађу и физичко нагуривање и то је привукло пажњу оближњих пролазника. Након ова два снимка провели смо око 40 минута испред спомен обиљежја и у том моменту око мене било је тридесетак особа (претежно млађих - око 25 година).
Нисам се осјећао "угрожено" иако су у тој жучној расправи била двојица кавгаџија који су подбадали разноразним увредама и слабашним ударцима са стране и леђа.
Једног бих описао као чупавог мајмуна са "афро" фризуром од око метар и седамдесет који је скакутао и бјесно говорио како сам из Бања Луке и да су тамо "Лешинари"- највећи четници од свих, није био старији од 18 година, а код другог сам запазио "криве очи" и био је нешто мањи од два метра, старости око 28 година и он је викао нешто у контексту "ајде скини ако смијеш", "ајде скидај па ћеш да видиш шта ће бити"...
Неко је у међувремену позвао "локалне фаце" који су дошли са бијелим БМВ Х5 регистарских ознака PO-013-HD (број таблица сам записао касније, послије разговора са полицијом јер су ме момци из БМВ-а пратили цијело вријеме до излаза из Пазара).
Периферним видом примјећујем БМВ који бахато са улице улази на пјешачку зону и паркира на 3 метра од наше повеће групе и из аутомобила излазе четри особе.
Онај који је био на сувозачевом мјесту по изласку из аута размиче људе иза мене и онда ме са леђа стиснутом шаком удара у вилицу (десна страна) и ту сам бурно реаговао ударајући властити бицикл ногом по раму који затим пада и "разгрће" сву масу са те стране и ту настаје нагуравање, кратка размјена удараца и огромна бука која је пробудила станаре оближњих зграда и док се бука стишала на балконима смо већ видјели људе који са телефонима зову полицију. Довољно да се сви око мене крену у бјекство, заустављам полицијску патролу пар минута послије тога у неком бијелом џипу или шта је већ (као старије блиндирано возило) са четри полицајца унутра. Легитимишу ме и објашњавам шта се догодило говорећи да постоје видео камере из оближњих продавница које су сигурно снимиле цијели догађај. Враћају ми личну карту и говоре ствари у контексту "у станици мораш остати до јутра да ти узмемо изјаву..." "не можемо ништа урадити ако немаш број таблица тог аута" "најбоље да наставиш својим путем..." "добио си оно што си тражио".
Послије тог "неугодног" објашњавања (и за мене и за њега, полицајца) говорим оно што ми је на души: Знам да је то син неког локалног моћника и да ви не можете или не желите да пишете пријаву и да вам је драже бранити муслимане у Пазару него Србе у Србији, нека буде тако, вама на част. Послије тога одлазим из Пазара разочаран комплетно у полицију, народ и снагу државе Србије да заведе ред у властитој земљи.
И, да. Добијам пратњу истог оног БМВ-а док са бициклом нисам напустио Нови Пазар (тад сам и записао број регистарских ознака, а нисам наишао ни на разумјевање полицијске патроле у Рибарићима - код језера Газиводе који су ми грубо одбрусили да нису надлежни за ту општину)“ описао је догађај Слободан Г.
Додуше, полиција једне Општине заиста није надлежна за послове и било какво деловање на територији друге Општине у оваквим ситуацијама, народски речено „преко њих“. То се не односи на потере или хитно обављање задатка али се односи на одржавање јавног реда и мира што би овакав догађај, на самом почетку истраге, представљао.
Споменик Аћифу Хаџиахметовићу 4. Августа 2012 године поставило је „Бошњачко национално веће у техничком мандату“ (влада у најави?) а у Новом Пазару. Том догађају присуствовао је и Сулејман Угљанин, тадашњи министар без портфеља у Влади Србије, што су осудили многи међу српским политичарима, међу њима и Расим Љајић. Два дана касније медији преносе како ће Угљанин морати на рапорт код потпредсеника Владе Александра Вучића који је подсетио медије да је и 2009. осудио развијање транспарента на утакмици Нови Пазар – Црвена Звезда а на коме је писало „Стадион Аћиф – ефендија“.
"Ни за једну јоту нисам одустао, нити ћу одустати од тог свог става. И даље остајем при свему што сам рекао", нагласио је Вучић поносном и немарном српском народу који је толике жртве поднео да би их предао забораву. Наравно, раније је Вучић позвао и тужилаштво да реагује због транспарента. Нејасно је како га је позвао када никада ништа није учињено. Да ли преко медије или само за медије. У међувремену, (до половине новембра 2012.), Министарство правде и државне управе поднело је чак две прекршајне пријаве против начелника градске управе, јер налог још није испуњен. Налог није испуњен ни до данас али не знамо да ли је српско Министарство правде наставило са неустрашивим подношењем кривичних пријава против величања фашистичког сарадника Аћифа, одговорног за смрт 7.000 Срба. Марта ове године, новопазарски радио „100+“ јавио је о „скрнављењу“ спомен-табле са сликом Аћифа Хаџиахметовића (Аћиф-ефендије у ноћи између недеље и понедељка). Део табле на ком је исписано име Аћифа Хаџиахметовића са краћом биографијом прешкрабан је плавим спрејом“. Овај радио је пренео и саопштење у коме „БНВ наводи да је скрнављење табле Аћиф-ефендије пријављено полицији од које се очекује да одмах пронађе починиоце“. То говори и о њима али и о полицији па и о држави, много тога.
У сваком случају, БНВ је одустало од захтева за рехабилитацију Ефендије а адвокат Есад Џуџуевић, који је плочу и постављао са замеником градоначелника Новог Пазара Ахмедин Шкријељом, тражио је 3. Септембра 2012. повлачење предлога за рехабилитацију, и да се одрекао права на жалбу, према тврдњама Председник Вишег суда Мирољуба Вујовића. Поступак је обновљен 13. новембра исте године.
Есад Џуџевић, као представник „Бошњачке демократске партије Санџака“ на заседању Народне Скупштине 30 марта 2010. Године тражио је „да овај парламент односно ова држава Србија прогласи 11. јули као дан сјећања на жртве геноцида у Сребреници, што је такође дио обавезе која проистиче из ове резолуције коју сам прочитао“ претходно правдајући захтев неутемељеним чињеницима и затим додао „Наравно, народни посланици Бошњачке листе ће сачекати крај расправе о овој за нас веома болној и емотивној теми и донеће одлуку о самом чину гласања. Захваљујем“. Тражи се проглашење дана сећања од државе Србије на жртве страдале на територији друге државе а у исто време се велича човек одговоран за исти број жртава на територији Србије?! Да напоменемо да до данас већ постоји много оповргавања и доказа о лажирању злочина у Сребреници попут филма „Сребреница – издани град“ и многих других. На те речи Џуџевића одговорио је посланик СРС Александар Мартиновић, рекламирајући повреду Пословника изношењем неистина и рекао „што се тиче ваших констатације о злочинима, како ви кажете, четничких формација Драже Михаиловића у Другом светском рату, не знам да ли вам је позната, господине Џуџевићу, чињеница да су четничком команданту у Црној Гори, односно на граници Црне Горе и Санџака, Павлу Ђуришићу, муслимански прваци из Санџака послали печено дете у тепсији као поклон српском народу тога краја“. На ово није добио одговор од Џуџевића али је прекинут од стране Славице Ђукић Дејановић уз образложење да његово изношење износи повреду Пословника а не Џуџевићево произвољно излагање утемељено на мржњи уместо на чињеницама. Ђукић-Дејановић је, подсећања ради, члан СПС-а на чијем је челу и тадашњи Министар полиције, данас и Премијер, Ивица Дачић.
Ни један српски водећи медиј тада није пренео одређене детаље попут оних да је плоча откривена после „интонирања химне Бошњака у Србији “Ја син сам твој” што је дело „бошњачке духовне традиције, уз нови модерни аранжман“ објаснио је Џуџевић подгоричком листу „Дан“ дан пре њеног усвајања на редовној седници БНВ петка 13-тог прошле године. Ову химну представници БНВ усвојили су позивајући се на законску могућност да националне мањине имају своје симболе и празнике. Она шаље изузетно јаку поруку Србији посебно из разлога што је представљала ратни хит Изетбеговићевих муџахедина током рата у Босни. Обраћајући се присутнима поводом откривања спомен-плоче Есад Џуџевић је рекао “Постављањем ових 20 таблих у 11 санџачких општина од Плава и Гусиња до Новог Пазара желимо да од слиједеће године успоставимо једну културно-туристичку манифестацију “Стазама знаменитих Бошњака” у којој ће учествовати не само омладина Санџака, Србије, Босне и Херцеговине, Турске него мнноги узрасти средњошколаца и студената”.
У подацима о оснивању БНВ каже се да је оно „било је одговор на етничко чишћење и терор којег је режим Слободана Милошевића спроводио над бошњачким народом на подручју Санџака и шире“.
Аћиф Хаџиахметовић је био геннерални секретар у „вријеме, након оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), и на простору Санџака долази до политичког организовања Бошњака, оснивањем огранка једне од тада водећих бошњачких странака на просторима бивше Југославије, Џемијет. Због неслагања и одбијања сарадње са тадашњим режимом, Џемијет је у међувремену, 1924. године, забрањен“ наводи БНВ у тексту о откривању плоче. Говорећи о Аћифу и времену у коме је живео, главни муфтија Муамер Зукорлић је на „Фестивалу Ислама 2012“ рекао „да је у традицији Бошњака доброчинство, али су Бошњаци због својег доброчинства страдали и доживљавали геноциде“ и додао да „није добро да се буде толико добар да би се страдало. Ми смо добри и Бошњаци немају ништа са нити једном тоталитарном идеологијим. Желим да подвучем да су Бошњаци једини народ у Европи који никада није имао фашистичку нити било коју сродну идеологију. Једини народ који никада није имао фашистички покрет, и у доба појаве фашистичког покрета нити данас у било ком облику нео фашизма и нео нацизма. Сваки покушај да се то Бошњацима спочитава је измишлотина и није основано“. Потврђујући своје речи Зукорлић је даље додао „а оно што се дешавало у Санџаку и Новом Пазару, ако постоје неки елементи колаборације са њемачким окупатором сви знају, и пријатељи и непријатељи да није било нити једног елемента идеолошке колаборације, већ да се радило о најнужнијем преживљавању“.
Свима је у Србији јасно да ако власт преда Косово овако како су се захуктали у томе, оделиће се и Рашка област и Војводина па ће вероватно настати, у таквој ситуацији, још неке сепаратистичке области. Србија неће имати никакву снагу да се одбрани. До таквог стања пре свега ће довести тренутно непостојање жеље у народу да се Србија одбрани и ништа друго. То се видело и када су Срби са севера КиМ протестовали против успостављања границе на Јарињу – ни један Србин из Рашке или околине није дошао да се придружи том скупу! Тада су неки од Срба окупљених на прелазу правили паузу тако што су ишли на кафу у Рашку јер им је била најближа.
Извори:
No comments:
Post a Comment