КиМ: Блокиран пут - и толико. (видео)

Опет барикаде.

На знак за узбуну који се данас поподне чуо у Звечану и Косовској Митровици више Срба окупило се у месту Рударе. Разлог свему – хапшење двојице Срба које су извели припадници окупаторских снага, који себе називају Еулексом, и „локална регионална полиција“ односно шиптарске службе по чијим законима се и спроводе све ове акције а са јединим циљем – да се заплаши српски народ.

Косовска Митровица: “Српски полицајци” свакодневно у сукобима! ФОТО

Косовска Митровица: "Српски полицајци" свакодневно у сукобима!

“Српски полицајци” крећу у напад!

Наоружани људи у униформама специјалних јединица српске полиције на самом рубу Косовске Митровице свакодневно, од почетка пролећа, учествују у жестоким сукобима. Претрчавање брисаног простора, заузимање положаја иза препрека док их прати фијук метака који прозује поред главе или ударају у металну површину заклона, магла од сузавца и димних бомби, део су свакодневнице скривене за медије.

Посустајања нема, без страха се осваја стопа по стопа терена ка непријатељу  на супротној страни који их све време засипа жестоком ватром на коју се немилосрдно узвраћа. Борбе трају све док неко са једне или друге стране не буде погођен, онда се подигне рука и све за тренутак стане како би се погођеном указала адекватна помоћ да би се убрзо вратио у борбу. Тако изгледа "заузет термин" у најјужнијем српском Пеинтбол клубу "ТНТ". Паралела између игре и живота, недавне историје и блиске будућности, сећања и наде не само да се осећа већ јесте део живота што потврђује и двадесетогодишњи власник овог клуба Александар Арсенијевић из Косовске Митровице иначе студент  друге године на одсеку Хемије ПМФ-а у Косовској Митровици.


За портал Новинар.де Александар прича како је све почело. "На идеју да отоворим овај Пеинт-бол клуб дошао сам пошто већ пет година тога нема у Косовској Митровици. Видео сам празан простор који је близу града и схватио да је то место веома добро. Млађи или групе могу да дођу овде а да не плаћају превоз. Раније је постојао сличан клуб али у Брђанима и то је трајало свега неколико месеци. Тешко је функционисао јер је људима било прилично непознато а и било је доста удаљено од града. И данас је доста непознато, овде се то углавном видело само на телевизији. Тако да је то и сада нешто ново".

Александар Арсенијевић, врховни командант
 “реалног” Пеинтбол клуба у Косовској Митровици.

Упркос томе за читаву ситуацију постоји велико интересовање а за промоцију се и сам Александар доста труди. Они који би да се опробају у војничким вештинама распитују се о томе како све функционише, на који начин се игра, колико типова игара има. "Овде постоје два типа игара, игра елиминације која траје док се не елиминишу сви чланови противничке екипе и тип игре са заставицама. Једна екипа треба да освоји заставицу противничке екипе коју узимају и носе је до прве сигурне тачке на свој део терена а, истовремено, чувају своју" објашњава он. Иако је живот у овом делу Србије пун неизвесности Александар је одлучно уложио новац за куповину најквалитетније опреме и уређење терена.

На овом месту, након Погрома 17. марта 2004-е године, изграђен је прихватни центар за протеране Роме који су се након извесног времена вратили у своје обновљене куће уз јужну обалу Ибра. По исељењу свих породица ту је никла градска депонија која је убрзо морала бити уклоњена јер се налазила сувише близу града. После свега чему је овај простор служио, морало се обавити опсежно чишћење простора.

"Све сам морао сам. Ангажовао сам предузимаче, довео радне машине, багер који је чистио, камион да све то одвезе, гуме и препреке за оспособљавање терена. Замолио сам ЈКП "Стандард" да ми дају контејнере који су им непотребни и нису више у функцији. Куповао сам чак и радна колица, лопате, грабуље... Терен је морао детаљно да буде очишћен од смећа али и од већих комада камења, вишка земље и песка" прича нам Александар док се у позадини чују довикивање и пушкарање које под налетом адреналина достиже свој пуни врхунац. осим грађевинара приличну помоћ пружили су и његови пријатељи који су заједно са њим обављали финално чишћење и преипрему терена. "То је трајало више од месец дана јер се ради о великој површини. Подразумева се да све мора добро да изгледа али је још важније да буде безбедно за играче". Осим што се води рачуна о безбедности учесника опрема је бирана тако да не загађује околину попут биоразградивих куглица које не утичу штетно на еко-систем. "Купио сам најбољу опрему "Рент-а ган, БТ4 Комбат" пушке које су врло прецизне и издржљиве а користе се у клубовима широм Европе. На овај терен долазе играчи свих узраста јер ово је за свакога ко жели да искуси дозу адреналина".

Било је доста тешко почети. Младалачка енергија и самопоуздање су били главна покретачка снага. Александар је врло рано почео да ради и зарађује али то свакако није било довољно да се почне овакав посао. "Имао сам нешто свог новца али ми је и мајка доста помогла" каже Александар и додаје да се трудио да то буде приступачно свима. "Цене сам оформио тако да је ово најјефтинији клуб у Србији. У другим местима оне су више барем за 200 - 300 динара по играчу. Имамо малу зараду али сам врло задовољан како се све одвија за сада".


О томе да ли је било сумњи у успех овог посла Александар каже да сумња у успех увек постоји али је у ово веровао више пре него што је почело да функционише. "Чим се кренуло у организацију људи су показали огромно интересовање и са нестрпљењем ишчекивали да клуб проради. Стално су питали докле се стигло, када ће почети са радом, просто нису могли више да чекају. Међутим, иако радимо више од месец дана нико од њих није дошао ни да види како терен изгледа". Без обзира на то клуб бележи све већу посету и готово да нема људи у Косовској Митровици који не знају за овај клуб.

Пеинтбол клуб "ТНТ" се простире уз саму пругу Косово Поље - Београд, у дну северног дела града који се спушта ка реци. У близини су смештени Војни ремонт српске војске из времена пре 1999-е, затим градска топлана и најстрожи затвор на Косову и Метохији. терен је местимично "прошаран" далеководима, већим бандерама, затим темељима некадашњих стамбених објеката и на једном делу гомилама земље. Управо ти "брежуци" су наговештај идеје која је још у развоју. Александар има прилично занимљиве замисли а једна од њих је да се на овај терен изгради реплика главног моста у овом граду на коме су се одвијали неки од најжешћих сукоба. То ће дати јак печат овом клубу и сигурно додатно мотивисати играче.


Живот у Косовској Митровици је сам по себи врста "пеинтбола" и то у најреалнијем облику. Сасвим је јасна паралела између ова два. "Од самог оснивања клуба имао сам у глави то да су људи стално под јаким политичким притиском, фркама, акцијом и да им треба место где ће моћи да се испразне, да ослободе покренути адреналин. Тако да имамо нешто где људи могу да смање дозу напетости која се скупља у граду а да је сасвим сигурно и безбедно". По том моделу је осмишљен читав концепт овог терена и у одређеној мери представља пресликану ситуацију из града. "Контејнери су препреке баш зато јер су се људи склањали иза контејнера да би сачували своју главу онда када је било правих сукоба".

Посебна драж играња Пеинтбола у овом клубу јесу униформе Посебне јединице српске полиције из времена оружаних сукоба последњег рата који у другачијем облику али још увек траје на Косову и Метохији.

 "Сећамо се те јединице још увек. Чак и млађи знају за њих и да су шетали овим градом, у нека срећнија времена. Људи дођу и кажу - дај мени ПЈП униформу" завршава своју причу Александар Арсенијевић, Србин из Косовске Митровице и највероватније једини власник Пеинтбол клуба у Србији где ова игра највише мирише на свакодневну реалност.

Више фотографија на нашој страници ФОТО


Иван Максимовић,
Косовска Митровица,
СРБИЈА

Пре 14 година Србија се борила против читавог света, данас један човек удара шамар Србији која га за то плаћа - “Because it is there”!

Како би се у патологији могла назвати изопаченост али не када је у питању појединац већ колективно лудило читавог народа?

Једна од фотографија којима Кенон дочарава своје путовање кроз Србију.

Намера једног Британца, Кевина Шенона, да препешачи Србију пренета је у свим медијима! Не само водећим, не и интернет медијима већ и путем многих блогова и инфо служби разних компанија. Ово сасвим сигурно може да буде мерило изузетног ексклузивитета који прати једног човека који пешачи некуда. Има ли заиста икакве помпе у пешачењу? Ја је не видим. Жив ушао, жив изашао. Хоће да прошета, Боже мој, нека шета. Ова наша Србија је слободна земља. Што би народ рекао "равно му поље до Косова"! А, ту... Шта ту има? Шта је иза тог равног поља? Зид, литица, река, јама? То изгледа нећемо сазнати јер овај Британац је решио да "целу" Србију препешачи али - од Суботице до Прешева!

Фотографије су са његовог Фликр налога а са овг пешачења. Поред ових углавном су мотиви са оронулим зградама, рурални пејзажи и мртве животиње.

Четрнаест година после бесомучног, зверског и демонског бомбардовања Србије са једном једином намером - да се преотму Косово и Метохија и опљачкају енормна природна блага, имамо једног припадника из народа који је у бомбардовању предњачио - Британца, који кезећи нам се у лице пешачи Србијом "с краја на крај"! Правећи и почетак и крај тамо где њему одговара. Свели смо државу на парче крпе коју може да краји, изгледа, баш сваки "клинац" коме се то прохте. Читајући вест у многим али заиста многим медијима тражећи онај танани детаљчић о објашњењу зашто не обилази Косово и Метохију или барем неки део, наишао сам само на глорификовање и уздизање до неба овог пешака. Још срамније за нас он је за своје пешачење нашао спонзоре у самој Србији! Међу најважнијим спонзорима истиче се "Туристичка организација Србије" која је организовала ову "студијску посету Србији" и платила све трошкове пута! Њега, такође, плаћају и ВИП телефонија која плаћа све телефонске разговоре и интернет комуникацију у свако доба са сваког места како би белом свету показа одакле докле се простире Србија. За све ово он је основао сајт, има свој блог као и налоге на Фликру, Твитеру, Фејсбуку... На свим друштвеним мрежама шири своју надменост да безобзирно предстваља један свој хир у чему му бесомучно помажу баш - Срби. У Војводини се сретао са представницима градске власти, дакле државних институција, са људима из света културе који су га водили у обилазак Петроварадинске тврђаве, затим остатка града. Ни речи о томе да ли му је ко саопштио да је баш тај мост кога је препешачио срушен током бомбардовања у данима када он шета Србијом. Нема ни помена, ни слике трагова оштећења које је бомбардовање оставило до данас. Не, Србија НИКАДА НИЈЕ БОМБАРДОВА намеће се утисак из дела овог човека који жели да сазна што више "о Србији, народу, култури и историји".

Фото колаж: (Лево) Кенон поздравља читаоце у Србији на поласку свог путовања. (Десно) Призори настали током "шетања" НАТО авиона Србијом 1999 године након чега су се изнедрила и највећа зла али и најбројније болести у Србији.

Овај млади Британац планира да по повратку са путовања напише књигу и направи документарни филм. Ако једану такву идеју спонзорише водећа српска туристичка агенција а подржавају многе компаније, организације, појединци, ко у свету онда може да каже и буде сигуран да је Косово у Србији? На моја питања њему, упућена мејлом који је оставио као контакт у случају опширнијих питања и коментара, није никада одговорио. Питања гласе: "Зашто не обилази КиМ ако већ хода читавом Србијом? Да ли су спонзори знали да неће обилазити Косово и Метохију икако су реаговали? Да ли је још неко имао слично питање?". Уместо оговора (а верујем да ипак нисам једини који то пита) најављено је да можда ипак неће отићи ("стићи") до Прешева али би волео да оде до Лесковца. Да ли жели да ублажи неке ствари или му је неко представио неку нову карту где можда и Прешево "испада из контекста"?

Дан након објављивања исцрпне репортаже о овом пешаку, Политика је објавила и текст "Ко је тражио разарање српских градова" о бомбардовању Србије у Другом светском рату који почиње речима "Поред Ниша и Београда, које су разарали чак 15, односно 11 пута, Енглези и Американци су масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори". Невезано за њега, наравно, али говори све о односима према нама који не губе ни интензитет, ни правац а ни своју природу.

Не кривим и не осуђујем њега, шта се њега тичу наше ране? Он је дошао на идеју, нашао некога да га подржи и "тера своје". Каже се у народу "није луд онај што је појео девет проја, него онај што му их је дао". Дакле, шта и ко смо ми у читавој причи? Пуна подршка у новинама, телевизијама, блоговима, на друштвеним мрежама? А нико да се оглси, ако је нешто попримило толико размера а штетно је Србији, да се ту нешто промени, оштро одреагује и спречи или измени таква акција.

 Не, он ће неометано осрамотити Србију и то - пешице! Каже волео би бар до Лесковца. Не знам само којим путем, можда кроз Грделичку клисуру? Да, то је онај правац на коме је, на данашњи дан 12. априла 1999. године (другог дана Православног Ускрса) НАТО авијација са два пројектила погодила путнички воз у Грделичкој клисури где је спржено и убијено преко 15 људи (од силине експлозије никада се са сигурношћу није могао утврдити број убијених јер су тела раскомадана до непрепознатљивости) а на десетине их је рањено.
Не зна се место нити ишта од остатака најмлађе жртве масакра у Грделици, шестогодишњем Бранимиру Станијановићу. Бранимир је са родитељима, тог дана, кренуо код баке у село Мачкатица, у близини Сурдулице. Тамо никада није стигао. Његов поглед жељан сунца, можда посматрајући пролећно небо упрт баш у правцу бомбардера, његово срце пуно љубави, топлине и дечије неискварености, као у некој видео игрици притиском на дугме џојстика, раскомадао је пилот са висине од неколико хиљада метара. Уздижући се ка небу душа малог Бранимира се можда негде у поднебесју сусрела непосредно са пилотом који је ликовао над жртвама. Верујем, ако је тако било, да му је Бранимир упутио осмех. Исти онај осмех који ће упутити и деца иза бодљикаве жице у Ораховцу, Великој Хочи, Поморављу, централном Косову.

Ни за један злочин над Србима нико никада није одговарао. Напротив, недавно, док се Србија присећала жртава бомбардовања, холандска краљица Беатрикс на "свечаности" у главном граду те државе Хагу, одликовала је ратне пилоте те земље за "заслуге у бомбардовању Србије" окачивши им на барјак натпис "Косово 1999".

У Хашком казамату су завршили сви Срби који су мање или више успешно али часно бранили своју земљу. Најнечасније и срамније одлуке у светском правосуђу донете су у том "Суду" а изречене над Србима. Ко од нас живих о томе говори? Заборавили смо жртве, заборавили предаке и њихову борбу. Газимо по свему што су за нас учинили. О мртвима више не говоримо ни најлепше ни најружније. Не говоримо уопште. Оставили смо их да "по други пут умру" како каже Душан Ковачевић. А шта се заправо дешава? Јесу ли они заиста мртви? У заблуди је свако ко тако помишља јер они однекуд гледају на нас али у њиховим очима данас, ми смо лешеви.

Иван Максимовић
СРБИЈА

НЕ ТАДИЋУ!

     Тадић је позвао Србе са севера Косова да напусте барикаде и „храбро“ оду кућама... Шта кажу Срби на барикади у  Косовској Митровици?

 

Барикаде на излазу  из КМ.

 

 

     Један од њих, који „преко свих својих мука не жели да га још и прозивају зато што говори оно што јесте“, сматра да је за свој идентитет довољно да каже да је ту рођен и да је сада, са својих 70 година, пензионер из Косовске Митровице. За њега је стање на барикадама више него јасно а будућност се одређује искључиво овде, на терену. „Видите господине,   што смо ми мирнији то су КФОР и Еулекс беснији и луђи више. Ми смо мирни и никога не дирамо. Ако треба поставићемо и тродупле барикаде. Да пређу могу само преко нас мртвих јер ово је Србија. То што Тадић прича, то му је узалуд. Да је он председник као што би то требао да буде он би дошао да нас посети овде. Овде су жене које су кући оставиле чланове своје породице  болесне и дошле да се мрзну овде са нама“. Он истиче да на барикадама има доста жена које су чак и храбрији и ватренији борци од мушкараца. Каже да даноноћно трпе „гађања, узнемиравања и свака чуда“ од окупатора. На питање „хоће ли бити нешто од тога што Тадић каже он одговара „Биће, биће. Победићемо. Могу све да нас побију али неће проћи“  и додаје да тако мисле сви Срби на северу Косова и да то важи за све барикаде. „Нека  нас побију све, као што су то урадили у Крагујевцу у Другом светском рату. Тадићева порука  ми је врло нелогична и представља сраман и некултуран чин за једног председника. Ми барикаде нећемо скинути већ ћемо их појачати. Кад човек изгуби страх он више не зна за препреке. Страх је у нас нестао“ одлучно и смирено говори овај старосредеоц. Са стране му добајуцу да дода и то како је протеран из своје куће која је потом спаљена и како је остао без ичега, са минималном пензијом. Одбија да говори о томе јер је у овом тренутку општа слика положаја Срба битнија од тога, каже.

Барикаде на излазу  из КМ.

 

     Следећи саговорник је готово збуњен што питам за име и показује руком на оближњу зграду „Ту живим, бре. Одавде сам“. Питам за мишљење оТадићевом  ставу о барикадама. Мало оклева па каже: „Па, он се труди, труди се“. Занима ме како се то види, у чему се Тадић труди? „Труди се да нас прода Бриселу. Мало по мало. Прво дипломице, па да учествују у овоме, па у ономе... и тако, мало по мало“.

     Испред контејнера, у коме је смештен телевизор, а који је као топлији од оближњег шатора стоји неколико људи. Хладно је, увукли су главе у јакне и дувају у дланове да се загреју, у полумраку. Упрокос свему, сви су добро расположени. „Ја сам Зоран, рођени Митровчанац“ представља се један од њих цупкајући због хладноће. „Прво сам љут на председника државеТадића јер није дошао да нас обиђе овде. Друго, не може он да даје такве изјаве. Није ово његова прћија него држава Срба. Ако он сматра да држава може да буде по његовом како би ушла у Европску унију, то је само обмана. Тек ће они (ЕУ) да измисле нове услове, те уради ово те дај онога... По њиховом ће остати само „Београдски пашалук“ али ми смо издржљиви и остајемо на барикадама“. Зоран не верује ни у какве добре намере Тадића према Србима „он се окренуо само менторима са запада и Шиптарима“ сигуран је он. Изјаве попут ове данас „нама на једно уво уђу на друго изађу“ каже Зоран. „Да се не изражавам огавно али од тога нема ништа. То ти је то, буразеру“.

     Окупљени се смешкају, причају шале, препричавају догађаје. Светло гори у шатору и око њега али је опет мрачно. Нестаје струја, овде је то природнон. Једина светла су фарови аутомобила, зграде на јужној (шиптарској) страни града и немачки бункери на крову Културног центра који се налази тик уз успротну обалу Ибра.

 Текст и фото: Иван Максимовић - ИванКос

ОКРШАЈ КОД ДУДИНОГ КРША

СРБИ УПОТРЕБИЛИ СИЛУ!

    

     Падала је ноћ над Косовском Митровицом и околином. Сумаглица кроз коју су се назирале силуете и тек наслућивало тамноплаво небо изазивала је неки чудан осећај у људима. Ипак су сви обављали своје свакодневне послове занемарујући „инстикт“ који је у њима куцао попут телеграфа.

Више фотографија на нашој страни "ФОТО"

   

     Околина је полако тонула у мрак и маглу. Сводили су се рачуни минулог дана, вршило вечерње правило, ђаци су припремали своје торбе за сутрашњи дан а, додуше, било је и оних којима је кафана „друга кућа“...

     Негде мање од сат времена пре поноћи огласиле су се сирене за узбуну у Звечану. Готово истовремено кроз ноћ почињу да брује мотори аутомобила. У том третунку нема струје  мало се шта може са сигурношћу видети. Чују се гласови, жустро договарање. Сви некуда ужурбано крећу. Питам момке на улици шта се дешава. „КФОР је на барикадама“, кажу. Крећемо тамо. Иако је глуво доба, стопирам. Стаје омањи ауто. „Може до барикада?“ „Ајде, ајде“, као да кажу „а куда би иначе у овој ситуацији“? Иако се никада нисмо видели а сви имају навучене капуљаче преко главе и никоме се у том мраку не може назрети лик, нема никаквог страха. Напротив, осећа се изузетна блискост. Стижемо до Рудара, нема никога, настављамо даље према Дудином Кршу. Удаљена светла стварају зраке који допиру до нас и играју своју чудну игру „пресецања“ ваздуха.

     Путем је све организовано. Усмеравање возила, санитети, гас-маске. Излазимо из возила и настављамо пешице. Ускоро стижемо до првих редова. Окупаторски КФОР војници развукли су бодљикаву жицу и поређали се иза ње као шаховске фигуре пре почетка игре. Личили су на зид римских легија који није лако ни задржати камоли померити назад. Међу окупљеним Србима има и жена. Једна од њих баци поглед ка њима и мирно прокоментариса: „О, па нема их пуно. Види им се крај“. Заиста  се видео. Неколико десетина метара назад. Наспрам њих неколико момака стоји крај бодљикаве жице и позива војнике да је пређу. Они се нешто договарају међу собом. Све је више Срба, пристижу у групама.

Више фотографија на нашој страни "ФОТО"

      

     У једном тренутку, као да поспремају своје двориште, Срби прилазе и почињу да склањају бодљикаву жицу и остале металне препреке у виду неких шиљака. Уклања се свака препрека између Срба и несрећних војника којима се то одвија тик уз шитове. Окупатори почињу тада да урлају, као међу собом, како би ваљда поплашили окупљене Србе. Тог тренутка полећу светлећи пројектили изнад глава окупљених Срба што их додатно провоцира. Почињу да певају и да узвикују „Србија, Србија“. Окупаторски војници извлаче палице и дижу их изнад својих глава не би ли изгледали опасније. Србе све време засипају сузавцем након чега им они прилазе и почиње прво узвикивање, затим гурање да би уследили и ударци гуменим палицама по голоруким Србима који су ту јер бране своју земљу. Приморани, чувари барикада, почињу да ломе млађа стабла крај пута и да их користе као палице што се показало врло пркатичним. Окупатор у пуној борбеној опреми није очекивао „равноправног“ противника. Срби и нису били равноправни. Били су надмоћнији!

     Није исто бранити своју земљу, веру, породицу и нападати све то некоме а да не знаш ни зашто то чиниш. Та разлика у осећањима учинила је од голоруких Срба неочекивано моћног противника.

     Редови окупаторских војника почињу лагано повлачење покушавајући да се реорганизују. Из мрака се појављују два војна возила са дугим цевима на врху... Окупатор од тог тренутка више није имао никакве шансе... Пљуште ударци по штитовима и кацигама тако да се разлећу комадићи пластике. Чује се потмуо звук ударања по оклопним возилима па ломљење стакала. Неки се чак пењу на возило и настављају са ударањем по њима. Возила покушавају повлачење али једно од њих Срби почињу да љуљају и изгледало је као да ће га преврнути. Војници у страху и паници  почињу да клизе путем, падају, деру се. Оно што је било можда најупечатљивије јесте то да када би окупаторски војник пао, остао без кациге или штита увек би се чуло „ПУСТИ ГА!“ „НЕКА ИДЕ“. И увек би им се омогућило повлачење!

Више фотографија на нашој страни "ФОТО"

      

     Кроз масу Срба долази камион крећући се у рикверц. „Сви поред камиона!“ неко виче (како би се омогућио пролаз возилу а у случају пуцања од стране окутора да послужи  и као заклон). Срби стају уз камион, већина њих. Окупаторски војници застају и непомично гледају како им се кроз мрак приближава метална грдосија. Иако непомични, остали су без даха када су се нашли готово сасвим испод приколице натоварене шљунком и камењем. Нестрпљење издаје Србе и опет крећу у пробој. Чују се пуцњи из задњих редова окупатора. Не зна се да ли је муниција бојева или гумени меци. Сузавца је све више али и буке, вриштања, ударања по кацигама, штитовима. Окупато јер потпуно разбијен, све што сада покушава јесте да повуче војнике одатле. После паклених пар стотина метара није им више било до парадирања. Срби поносно стоје на врху забетониране барикаде и узвикују “Србија, Србија!“ Након неколико минута из редова окупатора почиње пуцњава у два наврата. Иако су многи потражили заклон било је и оних који су остали на врху барикаде са рукама пркосно дигнутим у вис показујући се непријатељу. Пуцњи су одавали само бес пораженог...

У вестима се касније чуло како су Срби мирно протестовали а окупатор се мирно повукао... са 21-ним повређеним војником.

 

 

 

Текст:  Кари Бадер

Фото:   Иван Максимовић - ИванКос