Српска обележја на Косову и Метохији сметају српској полицији! (Фото)

Удружење "Српски ходочасници" већ шест година о Видовдану долази пешице на Косово и Метохију, у част Косовском боју и ратницима погинулим на тај дан за веру и отаџбину. Сваке године, па тако и овог 12 јуна, група од неколико људи кренула је од храма св. Саве у Београду на ходочашће дуго око 450 километара и у трајању од 17 дана. Њихов улазак у Звечан искористио је репортер Радио - текевизије Републике Срске како би сликовито описао дешавања на КиМ оуши Видовдана. За наш портал ходочасници кажу да ни физички није сувише тешко и да се "уз Божију помоћ све издржи". Прва два дана траје навикавање а онда стопала очврсну и "више нема проблема".

Долазак

Пре 14 година Србија се борила против читавог света, данас један човек удара шамар Србији која га за то плаћа - “Because it is there”!

Како би се у патологији могла назвати изопаченост али не када је у питању појединац већ колективно лудило читавог народа?

Једна од фотографија којима Кенон дочарава своје путовање кроз Србију.

Намера једног Британца, Кевина Шенона, да препешачи Србију пренета је у свим медијима! Не само водећим, не и интернет медијима већ и путем многих блогова и инфо служби разних компанија. Ово сасвим сигурно може да буде мерило изузетног ексклузивитета који прати једног човека који пешачи некуда. Има ли заиста икакве помпе у пешачењу? Ја је не видим. Жив ушао, жив изашао. Хоће да прошета, Боже мој, нека шета. Ова наша Србија је слободна земља. Што би народ рекао "равно му поље до Косова"! А, ту... Шта ту има? Шта је иза тог равног поља? Зид, литица, река, јама? То изгледа нећемо сазнати јер овај Британац је решио да "целу" Србију препешачи али - од Суботице до Прешева!

Фотографије су са његовог Фликр налога а са овг пешачења. Поред ових углавном су мотиви са оронулим зградама, рурални пејзажи и мртве животиње.

Четрнаест година после бесомучног, зверског и демонског бомбардовања Србије са једном једином намером - да се преотму Косово и Метохија и опљачкају енормна природна блага, имамо једног припадника из народа који је у бомбардовању предњачио - Британца, који кезећи нам се у лице пешачи Србијом "с краја на крај"! Правећи и почетак и крај тамо где њему одговара. Свели смо државу на парче крпе коју може да краји, изгледа, баш сваки "клинац" коме се то прохте. Читајући вест у многим али заиста многим медијима тражећи онај танани детаљчић о објашњењу зашто не обилази Косово и Метохију или барем неки део, наишао сам само на глорификовање и уздизање до неба овог пешака. Још срамније за нас он је за своје пешачење нашао спонзоре у самој Србији! Међу најважнијим спонзорима истиче се "Туристичка организација Србије" која је организовала ову "студијску посету Србији" и платила све трошкове пута! Њега, такође, плаћају и ВИП телефонија која плаћа све телефонске разговоре и интернет комуникацију у свако доба са сваког места како би белом свету показа одакле докле се простире Србија. За све ово он је основао сајт, има свој блог као и налоге на Фликру, Твитеру, Фејсбуку... На свим друштвеним мрежама шири своју надменост да безобзирно предстваља један свој хир у чему му бесомучно помажу баш - Срби. У Војводини се сретао са представницима градске власти, дакле државних институција, са људима из света културе који су га водили у обилазак Петроварадинске тврђаве, затим остатка града. Ни речи о томе да ли му је ко саопштио да је баш тај мост кога је препешачио срушен током бомбардовања у данима када он шета Србијом. Нема ни помена, ни слике трагова оштећења које је бомбардовање оставило до данас. Не, Србија НИКАДА НИЈЕ БОМБАРДОВА намеће се утисак из дела овог човека који жели да сазна што више "о Србији, народу, култури и историји".

Фото колаж: (Лево) Кенон поздравља читаоце у Србији на поласку свог путовања. (Десно) Призори настали током "шетања" НАТО авиона Србијом 1999 године након чега су се изнедрила и највећа зла али и најбројније болести у Србији.

Овај млади Британац планира да по повратку са путовања напише књигу и направи документарни филм. Ако једану такву идеју спонзорише водећа српска туристичка агенција а подржавају многе компаније, организације, појединци, ко у свету онда може да каже и буде сигуран да је Косово у Србији? На моја питања њему, упућена мејлом који је оставио као контакт у случају опширнијих питања и коментара, није никада одговорио. Питања гласе: "Зашто не обилази КиМ ако већ хода читавом Србијом? Да ли су спонзори знали да неће обилазити Косово и Метохију икако су реаговали? Да ли је још неко имао слично питање?". Уместо оговора (а верујем да ипак нисам једини који то пита) најављено је да можда ипак неће отићи ("стићи") до Прешева али би волео да оде до Лесковца. Да ли жели да ублажи неке ствари или му је неко представио неку нову карту где можда и Прешево "испада из контекста"?

Дан након објављивања исцрпне репортаже о овом пешаку, Политика је објавила и текст "Ко је тражио разарање српских градова" о бомбардовању Србије у Другом светском рату који почиње речима "Поред Ниша и Београда, које су разарали чак 15, односно 11 пута, Енглези и Американци су масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори". Невезано за њега, наравно, али говори све о односима према нама који не губе ни интензитет, ни правац а ни своју природу.

Не кривим и не осуђујем њега, шта се њега тичу наше ране? Он је дошао на идеју, нашао некога да га подржи и "тера своје". Каже се у народу "није луд онај што је појео девет проја, него онај што му их је дао". Дакле, шта и ко смо ми у читавој причи? Пуна подршка у новинама, телевизијама, блоговима, на друштвеним мрежама? А нико да се оглси, ако је нешто попримило толико размера а штетно је Србији, да се ту нешто промени, оштро одреагује и спречи или измени таква акција.

 Не, он ће неометано осрамотити Србију и то - пешице! Каже волео би бар до Лесковца. Не знам само којим путем, можда кроз Грделичку клисуру? Да, то је онај правац на коме је, на данашњи дан 12. априла 1999. године (другог дана Православног Ускрса) НАТО авијација са два пројектила погодила путнички воз у Грделичкој клисури где је спржено и убијено преко 15 људи (од силине експлозије никада се са сигурношћу није могао утврдити број убијених јер су тела раскомадана до непрепознатљивости) а на десетине их је рањено.
Не зна се место нити ишта од остатака најмлађе жртве масакра у Грделици, шестогодишњем Бранимиру Станијановићу. Бранимир је са родитељима, тог дана, кренуо код баке у село Мачкатица, у близини Сурдулице. Тамо никада није стигао. Његов поглед жељан сунца, можда посматрајући пролећно небо упрт баш у правцу бомбардера, његово срце пуно љубави, топлине и дечије неискварености, као у некој видео игрици притиском на дугме џојстика, раскомадао је пилот са висине од неколико хиљада метара. Уздижући се ка небу душа малог Бранимира се можда негде у поднебесју сусрела непосредно са пилотом који је ликовао над жртвама. Верујем, ако је тако било, да му је Бранимир упутио осмех. Исти онај осмех који ће упутити и деца иза бодљикаве жице у Ораховцу, Великој Хочи, Поморављу, централном Косову.

Ни за један злочин над Србима нико никада није одговарао. Напротив, недавно, док се Србија присећала жртава бомбардовања, холандска краљица Беатрикс на "свечаности" у главном граду те државе Хагу, одликовала је ратне пилоте те земље за "заслуге у бомбардовању Србије" окачивши им на барјак натпис "Косово 1999".

У Хашком казамату су завршили сви Срби који су мање или више успешно али часно бранили своју земљу. Најнечасније и срамније одлуке у светском правосуђу донете су у том "Суду" а изречене над Србима. Ко од нас живих о томе говори? Заборавили смо жртве, заборавили предаке и њихову борбу. Газимо по свему што су за нас учинили. О мртвима више не говоримо ни најлепше ни најружније. Не говоримо уопште. Оставили смо их да "по други пут умру" како каже Душан Ковачевић. А шта се заправо дешава? Јесу ли они заиста мртви? У заблуди је свако ко тако помишља јер они однекуд гледају на нас али у њиховим очима данас, ми смо лешеви.

Иван Максимовић
СРБИЈА

Косовска Митровица: Суђење Србима за насиље 17-ог марта

    Пред зградом некадашњег Окружног суда, а данас "међународног", у Косовској Митровици окупило се неколико стотина Срба. Разлог је био - суђење Србима из овог града за нереде које је изазвао окупатор.

На улазу у круг где се налази зграда некадашњег Окружног суда у Косовоској Митровици. УНМИК и КФОР су га изместили изазивајући и спроводећи насиље за које је данас суђено Србима.

   Тотални апсурд али апсолутно пролази и то из једноставног разлога - медији извештавају шематски, незаинтересовано изван аспекта плаћеног а кад су већ плаћени раде како им се каже. Сви представници медија налазили су се испред главне капије овог "суда" чекајући изјаве које су увек усмерене ка оправдавању поступака оних у чијим је рукама моћ. Тиме се увек и коначно задовољавају. У овом случају - изјавама окупатора, заштитника правих злочинаца. А шта је требало да се ради? Просто, измаћи се и по оној Његошевој "ко брду ак' и мало стоји, више види но онај под брдом". Чак и физички ово се данас потврдило. Сасвим је било довољно попети се на неку од зграда и све је било јасно као суза.

   Пред самом зградом у којој се води процес налазило се 5 - 6 Еулекс џипова, иза зграде још толико. У дворишту је било неколико дежурних али у контејнерима, шатору, на балконима, иза завеса ко зна колико још добро наоружаних и обучених људи. Сви они су се одмах скривали чим угледају камеру. Пред капијом око десетак КПС полицајаца. Међутим, неколико километара одатле, код места званог Дудин крш, читава бригада окупаторских војника, укључујући тешка оклопна возила и хеликоптер опремљен за ратна дејства. Војника је, по слободној процени било око три стотине. Срба који су се окупили у знак протеста - исто толико можда и мање. О чему се овде заправо ради? Зашто толика сила на немоћан народ међу којима је било доста жена и средњошколаца?

Видео са данашњег "окупљања".

   Простим сабирањем и враћањем у не тако давну прошлост све постаје јасно. Године 2004-те, 17-ог марта, настају општи немири, насиље и свака зла над Србима на Косову и Метохији. Много цркава, кућа и јавних добара уништено, спаљено. Много Срба протерано и отето што им је преостало. (Пошта и болнице међу најважнијим институцијама). Неколико мртвих, на десетине повређених, рањених, неколико убијених и "несталих". Међународна заједница је ово насиље "оштро" осудила а онда платила да се сва штета поправи и прихватила "реалност на терену". Наставило се као да се ништа није десило. Нема осуђених, оптужених, кажњених осим за прекршај (ти су ваљда пребрзо возило кроз шиптарску масу која је дивљала, шта ли?). То је, на општу несрећу био јак адут Србима који су евентуално нешто фино хтели, барем кобајаги али и мрља на мировној мисији и демократским снагама зла. До данас је све што су шиптари спалили и порушили углавном обновљено. Бескорисно је јер је исувише аљкавао урађено али споља делује пристојно и нема трагово никаквог насиља. Ове године, из медија додуше, сазнајемо да су немачке тајне службе али и друге стране, знале три недеље унапред да се ово насиље спрема! Дакле, пошто се бомбардовањем није успело до краја отети Косово од тврдоглавих Срба морало се предузети још нешто. И добили смо погром 17-марта 2004-те године.

                       

Окупатор је испред зграде у којој борави, а преко пута суда, исрцтао симболе својих јединица и јасно показао чија је то војска (Клик за увећање фотографија).

   Четири године касније, 2008-е, створили су се услови да се Шиптари подрже у својим настојањима и да се привидно, насилно, безаконито "отцепе" и једностано прогласе квази-независност. Да би се напори и промишљеност Америке и Европске уније појаснили треба рећи да су на водећим местима шиптарских институција постављени најжешћи криминалци. Њима је најлакше управљати јер им се увек припрети да ће у затвор због тога што су такви кави су и готово. Онда им се (контролисано) дозволи даље бављење криминалом, лупи се рекет на зараду, откупи се оно што је најисплативије (баш су ону јадну, спаљену Пошту откупили американци али руднике) и сви лепо живе. Додуше, сви који су лепо живели и пре тога. Е ту пролећну идилу покварио је 17 март 2004-те године. Нешто се морало предузети.

Те нечувене 2008-године УНМИК, КФОР и остала белосветска сила сјатила се на Окружни суд у Косовској Митровици који је радио по законима државе Србије, похапсила судије и одвела их у Приштину - пред шиптарске "колеге" да им суде. Уз мале грубости приведени бивају враћени истог дана.

   Ударац на институције закона и државности у српском делу града, баш на дан великог погрома, народу је заиста тешко пао а и како би другачије? Устало се у одбрану Суда и државе и настао је нови сукоб са окупаторским снагама. Повређени, убијени, рањени. Опет на 17. март! Многи су замерали због ове "непромишљености" јер се знало какву ће реакцију изазвати код српског народа. Правдали су се да нису обраћали пажњу на датум већ "само кренули у акцију". Срби су ово схватили као тешку провокацију. Знало се како ће народ реаговати и то је било пожељно, баш на тај дан. То и јесте била провокација али она није била циљ већ средство. Убрзо затим, неки свесно неки спонтано, припадници тзв. "међународних снага" признају да су акцију напада на Суд пажљиво осмислили и бриђљиво водили. Пет година касније видимо и зашто.

   Оптужено је неколико Срба, неки су осуђени, неки ослобођени. Ови који су пуштени из тамнице служе да се народ опусти и прихвати "одлуке суда". Ови који су осуђени послужиће многоструко. Ипак, један од најважнијих удела јесте у томе да ће се у свести поклопити датуми 17 март а године избрисати. Тако добијамо Србе осуђене за насиље 17 марта! Дакле Срби ће бити криви за паљење зграде Суда али и цркава, кућа, прогон Срба са Косова и Метохије и сва остала злодела која смо претрпели. Војна сила, пажљиво избегавање камера и објектива, до најмањих танчина смишљени поступци и обезбеђена позадинска подршка и сва упорност да се омогући доношење одлуке у овом процесу показују баш то!

Ако није тако: 

Чему толика војна сила спремна да одреагује за минут не остављајући нимало шанси да се било шта преокрене?

Зашто тог 17 марта 2004-те године није употребљена толика сила, а тада је било још и више окупаторских војника него данас?

Зашто нико од Шиптара није осуђен за насиље и погром 17 марта 2004-те године?

Зар је било лакше "препознати" Србе под капуљачама него иједног Шиптара од свих оних стотинак хиљада колико их је учествовало у тадашњем насиљу?

Јел тада није било хеликоптера, камера, фото апарата, сведока, трагова? А имамо све те доказе и дан данас.

Окупаторски војник мирно посматра док шиптарска руља скрнави цркву Св. Саве у јужном делу Косовске Митровице. 17-ти март 2004-те године. Нико никада није изведен пред суд за ова недела.

Међутим, сасвим сигурно за ово што се ради на Косову и Метохији постоји сагласнот српских власти. Доказ томе је да се никада до сада није на Србе, на голоруке цивиле, упутила толика војна армада каве је било данас. Наравно, већ поменути медији много помажу. Један од најјачих доказа јесте термин који се у овом процесу помиње а то је "међународни суд" или "Еулексов суд" на Косову. Такав суд НЕ ПОСТОЈИ. Сам ЕУЛЕКС то тврди и то јавно. У њиховом промотивном споту о правосуђу буквално се каже "еулекс нема свој Суд већ је само присутан у локалним судовима"! 00:37 секунда видео клипа*.

На зиду у близини зграде "суда" народ је јасно и исправно
прозвао "утериваче правде".

Дакле, ако они кажу да га немају зашто их ми убеђујемо у супротно? Ако они немају свој Суд, а наш је протеран из зграде у којој се водио процес, чији је то суд?

Постоји само један легалан Суд и то онај који функционише по законима државе Србије и шиптарски суд који ради по "законима" мртворођеног "независног" Косова, монструм државе. Тај суд нема ништа са Еулексом нити га они сматрају судом. Одскора и српска власт је почела да га назива паралелном институцијом. Јасно је да је све ово подршка баш том квази суду да донесе одлуку којом ћемо (иако само привидно) али ми сами бити криви за све што је над нама почињено. Наравно, захваљјући српској власти, српским медијима, сопственом незаинтересованошћу да се бар информишемо ако нећемо да ништа учинимо. Можда, на крају, и јесмо сами криви за све што нас је снашло?

Иван Максимовић,
Косовска Митровица,
Србија

БРЂАНИ - ФОТОГРАФИЈЕ

Срби из Косовске Митровице и околине окупљају се већ неколико дана у Митровичком насељу Брђани. На том месту, преваром је започета а употребом силе се наставља изградња кућа за Шиптаре који НИКАДА нису живели ту. Употреба силе постала је потпуно отворена а више не скривају ни наоружани Шиптарски цивили који су у јакој свези са Шиптарском полицијом, ЕУЛЕКСОМ, КФОР-ом а ни српска власт не заостаје пуно у помагању окупаторима.

Ово су неке од фотографија које су заправо фрејмови из видео снимка који ће такође бити објављен у току дана:

Шиптар се слободно шета са Калашњиковим у рукама након што је осматрао окупљене Србе неколико минута

Срби упозоравају све припаднике МЗ на наоружане цивиле. Циничан осмех је једини одговор на то. Окупатор је окупатор...

Забринута српкиња посматра место окупљених Срба међу којима је и њен син.



Више фотографија на нашој страници ФОТО

„ПРЕДСТАВА КОСОВО“ ЗАСЕНИЛА ШЕКСПИРА

Војсковође, помрачени умови, сурова убиства, прељуба, похлепа и охолост, освета и Пирова победа главни су мотиви који се у изврсним драматичним обртајима преплићу у сваком делу једног од најгенијалнијих писаца свих времена - Шекспира. Осећај, овог непревазиђеног врха светске писане имагинације, за употребу прецизне дозе и правог тренутка одређеног мотива остао је недостижан до данас.

Међутим, сведоци смо времена у коме брилијантно режирана недела и догађаји својом маестралном виртуозношћу бацају сенку и на ту светску величину. Свети владика Николај о Шекспиру је рекао „Ја њега не знам али он мене зна“.

Ко је то данас, што зашиљеном дрвеном оловком без „срца“, исписује радњу, дијалоге и злочине над Србима кога ми не знамо а он нас познаје? Познаје тако добро да нам је главу затровао па она уместо да влада – издаје. Срце начео трулежним вилицама па кида бесомучно да прегризе жилу куцавицу. Душу обгрлио смртно хладним рукама па би да је преотме. Ипак, не може он њу имати јер је Божија. Прети грозном смрћу а заборавља да „Срб је Христов, радује се смрти“ и певајући умире. Убија где и кад стигне јер је „хтео и Христа, крвљу да излије

ал' безумни не зна да крв душу мије “.

Данас, на дан Усековање главе св. Јована Крститеља – густ смрад уливен је у ноздрве србског бића. Од узурпиране цркве на Косову и Метохији до ојађене државе.

Глава l

ПОМРАЧЕН УМ  ЈОШ МРАЧНИЈЕ СРЦЕ.

 Данас је велики хришћански празник Усековање главе св. Јована Крститеља.

 О догађају:  Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арапског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. 

Преузето са: http://www.eparhija-prizren.org/ praznici/

Догађај времена данашњег:  Теодосије Шибалић, не баш познатог порекла по оцу (не сакривеног већ непотребног за знати). Беше Теодосије канонски изабран за викарног епископа и би му дата на управу Липљанска епископија. А за време управљања канонског Епископа  ГГ. Артемија епархијом Рашко-призренском. Но Теодосије, зли изданак, одбаци своју закониту епископију липљанску и устреми се на свог духовног оца Епископа Артемија, који га је у Христу Господу духовно родио. Појашњење: „Свети оци су браком (духовним) именовали још једну свезу, и то између Епископа (женика) и његове епархије (невесте). Ако се у домаћој цркви (браку) спасава неколико душа колико је онда претежнији овај духовни брак у коме се спасава неупоредиво више душа?
...

На крају, сетимо се како је Свети Јован Крститељ изобличавао цара Ирода поводом његовог безакоња: "Не можеш ти имати жену брата свога (живог) Филипа". Тако и ми, прогнани монаси распете Епархије, говоримо Епископу Теодосију и онима који су га неканонски изабрали: "Не можеш ти имати њу (невесту-епархију) оца свога (живог канонског женика)!"

Како у оно време тако и сада безакоње се додаје на безакоње, следствено томе уз титулу незаконитог Епископа рашко-призренског Теодосија придодају се речи прељубочинац и безаконик“.

Аутор: Протосинђел Евтимије, текст: Не можеш ти њу имати

Преузето са: http://www.srbinaokup.info

Против ових али ранијих безакоња уста Владика Артемије али га не желећи јавно разобличивши (верујем да је то зато што се српски народ у овој епархији све више враћао цркви и да се не би саблазнио и ужаснуо тим сазнањем и можда поколебао на свом путу спасења) већ је, унутар Цркве, канонски одредио да се Теодосије рашчини на шта је као законити Епископ имао право а, с обзиром на чињенице, слободно можемо рећи и дужност. Теодосије тада, уз помоћ мрачних умова и кнезова овога света, уместо да се покаје, незаконито преоте невесту (епархију) прогнавши и то - свога духовног оца! Током разбојничког пира поводом узурпирања епархије, пред Теодосијем играше многе Саломије и Иродијаде. Свака част и достојанство овде су презрени. Омамљеном Теодосију блуднице у глас затражише и срце, и бубреге, и главу Јованову (Србинову) за коју сам Теодосије, као и Ирод, зна да у њему нема кривице. Но што је обећао, мора испунити. Не из части већ зато јер је својом вољом пристао на ропство и сервилност и тако одузео себи сваку могућност избора.

Глава ll

МОНОЛОГ ЛУДИЛА

 Ово би Шекспир, као и свако од нас, сигурно могао пресликати али даљи заплет ипак је ван његових људких могућности. Управо чин који је данас одигран.

Како јавља (ЈЕДАН ОД РЕТКИХ) а немачки медиј на српском језику „Блиц“, новоизабрани командант КФОРА Фолкер Халбауер, на позив „епископа“ Теодосија присуствовао је данас литургији у „обновљеној“ Митрополији у Пећи.

  Нејасно када али у току истог дана изјавио је „српским“ новинарима (од којих нико не извештава детаљно о овоме) како је већ прва два дана присуствовао важним догађајима а у готово исто време шаље поруку на Запад по Бечком „Куриру“ о свом доживљају Срба. Од „важнијих догађаја“ издваја прво своје присуствовање „јуче у косовском парламенту поводом окончања надгледања независности“ а потом и присуствовање „литургији у овом обновљеном храму. У наставку се наводи како је овај аустријски бригадир позвао „на дијалог“.  У одвојеној вести истог дана „Блиц“, али и сви други медији, преносе и остале речи аустријског бригадира својим надређенима „због спорних граница ка Србији Косово остаје буре барута“. Ту се драматика подиже за неколико октава насумично изреченом цифром када је у питању број повређених окупаторских војника у самоодбрани Срба од чак „100“ (и словима – сто -). Па где је фотографија, снимак, било какав доказ бар једног повређеног? Не кажем да их није било, било их је – лично сам видео! Али мислим да је на праву цифру додата бар једна нула. Са којом намером не знам али зар то не подсећа на нешто „100 за једног војника“ шта ли то беше? Можда бих могао да се присетим да бригадир није остао тајновит са „плановима за решење кризе на северу Косова“.  Најдаље иде када каже да је окупатор покушајима да уклони барикаде навукао „гнев српских сепаратиста“! У истом дану када га је прељубочинац и оцеубица Теодосије позвао и угостио у Православном храму. Какво скрнављење од некога ко би да се уброји међу „великодостојнике“.

 Овде се питам, да ли је Шекспирова људска ограниченост или пак одсуство сваке лудости могло да народ у једој земљи који жели да у живи њој, у својој домовини, могла да спречи тај генијални ум створи реченицу таквог склопа? Не, не постоји таква реченица јер то заправо нема никаквог смисла нити логике, ко би у то поверовао? А није да Шекспир такве људе није осећао, макар у фикцији, онда када каже у Млетачком трговцу „ко тражи правду наћи ће је и више него што је тражио“. Јеси ли то читао, бригадиру? А знао је тај Шекспир не само тебе већ и онога ко је тебе таквог на „литургију ПОЗВАО“ па се после ње тако осионо шириш силованом српском земљом, као многи твоји, додуше покојни преци, од цара до рудара. 

Глава lll

ЗЛО НИКАДА НЕ ИДЕ САМО

 Да у српској Власти постоји барем трун људста, самопоштовања и достојанства, ни тај прељубочинац и безаконик не би могао да у Србији окупља себи сличне. Пљујући, псујући, проклињући млаког Тадића Срби су чезнули да на власт дође Србин... и дошао је а са собом довео још таквих „Срба“. Један од њих, током овог истог дана и баш на овај празник, отишао је да се поклони германском царству а да пред својим народом глуми зверку, додуше не велику већ неку малу. Не вука већ вучића у Берлину. Тај Вучић је „након састанка изјавио да ће убудуће Србија доносити одлуке у складу са потребама својих грађана а поштујући међународно правне и политичке обавезе“. Дакле НЕ У КОРИСТ већ ПО ПОТРЕБИ ГРАЂАНА. А ко ће доносити процену о потребама када оне нису на корист? Које су то међународно правне и политичке обавезе и према коме то, од звери који је растржу, Србија ИМА ОБАВЕЗЕ?

 Вучић наводи да „знамо шта су нам обавезе али морамо да размишљамо о економском бољитку народа“. Шта је то, по теби Вучићу, „бољитак“? Нешто боље или нешто што боли? Јесмо ли продати или уцењени? Наравно да се ради о Косову али је тај Вучић сасвим смело рекао да ОН НЕ ЖЕЛИ ДА ГОВОРИ О САДРЖИНИ РАЗГОВОРА. Коме сме ако не народу кога представља и коме би требало да полаже рачуне? Можда неком аустријском бригадиру кога је поверио, исто тако, обезакоњеној цркви?

Сасвим јасно најављено одсецање главе Јованове (Србинове). А најчешће српско презиме јесте Јовановић од Јован.

Крвави пир киднаповања, силовања, паљења, одсецања органа опасно се, уз пристанак аномираног дела српског измученог тела, приближио глави.

ЕПИЛОГ?

 Џелат сигурним и спорим корацима силази низ степениште ка тамници српског бића. Једном руком носи, од прекланих вратова, назубљену секиру а другом прелази преко храпавог зида премазаног исушеним засирцима крви, читајући рељеф попут књиге за слепе испуњен српским именим, јауцима, лелеком али и песмом, одлучношћу, непоколебљивошћу. Ту се увек најежи и рефлексно скупи песницу, стегне зубе и за пар степеника приђе ближе тамници. Толико дубоко да га ни Шекспир у својој машти није могао пратити.

 Али знао је Шекспир и тог Џелата, и тог Теодосија и тог Вучића, које још у „Хенрију Vlll“ најављује гротексним признањем главног (не)јунака који барем не крије да „нема звери тако окрутне да за милост не зна. У мени милости нема ни трун те стога, ја звер нисам“.

 Теодосије – шта си ти? Вучићу – шта си ти? „Срби“! – шта сте ви?

Текст: Кари Бадер

АКО ИЗГУБИМО ЈЕДНУ БАРИКАДУ, ТРИ НОВЕ ПОСТАВИМО!

   Барикаде на мосту, заставе, барјаци, дим из фуруне у шатору и окупљени Срби из Косовске Митровице. Свако је дошао на барикаде да их ојача својим присуством. Неко је ту јер ту и живи а неко долази из удаљенијих крајева Србије и остаје са барикадерима дан, два, колико ко може.

   Све то посматра један гост, ни по чему необичан, ни по чему обичан. Истиче да је још пре месец дана хтео да дође али је тада стигао тек до Рашке. Са намером да подржи Владику Рашко-призреноског, Г. Артемија и жељан искрене духовне топлине и љубави, са севера Србије кренуо је на Косово и Метохију. Стигао до Рашке и, како сам каже „за сат времена сам морао да напустим Рашку и да се вратим назад и то због „мојих“ Срба“. Било је то у време када је Владика Артемије под полицијском пратњом, без икаквог повода и потпуно безаконито, враћен из Рашке ка централној Србији а о чему постоји видео снимак на интернету. Од „опреме“ коју је са собом понео показује само барјак са Православним крстом на врху и иконицу св. Стефана Дечанског.

"Нико ме ништа не пита јер зна се – кад неко носи барјак иде на свето Косово и Метохију“

   „Тако сам долазио, и онда и данас. Није имало шта друго да им засмета а нешто им је сметало“. Неколико дана након тога он поново узима свој барјак и креће на барикаде. „Свуда сам био са њим, излазио на свакој железничкој станици. Нико ме ништа не пита јер зна се – кад неко носи барјак иде на свето Косово и Метохију“ каже нам сабрат са барикада. Донео је и, у оквиру својих могућности, шећера, кафе, зејтина за Србе на барикадама... „Знам да су празници, нека празнују, нека се одморе мало током празничних дана“. Од српских власти захтева само „да кажу шта је прави циљ, шта намеравају да ураде са Косовом. Они не могу да праве уговоре на штету свог народа“.

Душан Мирослава Стојановић.

   Тако говори он, Душан Мирослава Стојановић, Православни Србин из Сомбора. Довикује „поздрави ми Владику Артемија, молим те“! Ни не питајући да ли ја то могу и како. Не, он жели, зна шта хоће и верује. Управо је то, његова молитвена подршка оно најдрагоценије што је донео. Готово пола месеца од када је стигао у Ковосску Митровицу а барикаде не напушта ни за тренутак. Многи желе да га угосте у својим кућама и да му понуде какво окрепљење али он све то „одлаже“ и још јаче позива код њега у Сомбор, где је већа слобода. Управо са њим разговарамо о издајничкој поруци Тадића Србима на северу Косова и Метохије да уклоне барикаде.

   Као гост, као неко ко је из северног дела Србије дошао овде да помогне овом народу на барикадама, шта мислите о Тадићевој изјави да Срби треба да се повуку са барикада?

-          Срби не могу да се повуку са барикада на основу једне реченице председника државе. Он треба да предложи комплетан план, да каже „то је ситуација, тај је циљ и он је сада постигнут“.

   Мислите да је то речено под притисцима или је то став њега као председника?

-          То је због притисака који се врше на њега јер ускоро следе разговори о кандидатури за улазак у ЕУ и ово је била само једна од варијанти које смо доживели на барикадама на Косову и Метохији.

   Да ли би Срби на КиМ, повлачењем са барикада добили или изгубили?

-          Убрзо би они (Шиптари и окупатор) имали потпуну контролу и ми то више не би могли да повратимо. Били би смо изручени зликовцима да раде са нама како и шта хоће. А ми знамо како то изгледа. Ево, није прошло ни два дана од овог великог хаоса на Јагњеници видимо како се они опходе и ми то више не можемо да прихватимо нити да дозволимо. Чак шта више морамо много јаче и енергичније да одговоримо на питање које су нам поставили. КФОР је, као и ЕУЛЕКС и сва ова олигархија, прошиптарски и видимо деценијама како се према нама опходе. Зато нема никакве дилеме да ли Срби остају на барикадама. Остајемо до краја, до победе. 

Душа  нам показује немачке бункере на Културном центру у Шпитарском делу граду.

Мислите ли да ће народ у централној Србији изгубити нешто ако Срби овде остану на барикадама?

-          Народ у централној Србији, уопште нема представу о томе шта значи бити овде на барикади и шта значи барикада за наш народ овде на светом Косову и Метохији. Без барикада не би смо постигли циљеве које смо постигли до сада а то је да се разговори Београда и Приштине у Бриселу стално настављају и да то нема никакав ефекат већ је само губљење времена. То време мора да се скрати, да се све карте положе на сто и да се народу искрено објасни шта је циљ? Ми овде лутамо као по магли и не знамо куда то води. У сваком случају није добро за српски народ на Косову и Метохији.

Ако би нам сада рекли да смо ми слаби, немоћни, да нисмо довољно јаки да одбранимо оно што је наше, мислите да би то било искрено?

-          Ми смо довољно јаки да њихове сталне изазове одговарамо адекватно а то значи законски, мирно и барикадама, као што је то сада био случај. На једној барикади добијемо, на једној изгубимо а ако једну изгубимо три нове поставимо да су увек на нашој страни правда и слобода.

      Како би КФОР у овој ситуацији требао да се понаша?

-          Они морају да буду неутрални за шта су и добили мандат. Морају да поштују резолуцију 1244, мора да поштује српски народ а не да буде једностран и на страни Шиптара. Они, исто као и  ЕУЛЕКС, гледају само свој интерес а то значи да свим расположивим средствима баце на колена Србе на Косову и Метохији. Ми то одлучно одбијамо. Молимо и браћу Русе да стану на крај овој дестабилизацији читавог Балкана.

   Душан је овде већ 12 дана. На барикадама је прославио и своју крсну славуи пост започео. Сваки дан је са Србима на барикада „од јутра до јутра“. За то има велики разлог „јер се, с једне стране, провокације од стране шиптарских хорди све чешће понављају а сдруге стране окупатор на сваки начин покушава да заобиђе барикаде у граду и ми смо ту и чувамо их“, каже Драган. На његовом се лицу, упркос полумесечном спавању на клупама, обитавању у шатору усред зиме и без сигурне хране и воде, не види ни траг патње или измучености. Напротив, ведрина, одлучност, снага и воља које из њега избијају никоме на барикадама не дају простора ни за какву притужбу или посустајање па ни за трен. Упитан у каквим условима живи овде на барикадама Драган чак радосно узвикује „Одлично!“. Прихваћен од овдашњих Срба, како другачије него као свој, он се потпуно одомаћио. Уз захвалност за „срдачан пријем све ово време“ он истиче да јединству свих у мишљењима.

"Молим се сваки дан Свевишњем Господу, за све нас, да не буде још горе и надам се да ће услишити наше молитве које узносимо Њему".

Колико још мислите да ћете бити овде?

-          Само Свевишњи Господ зна колико ћу још бити овде. Само Он, једини прави и истинити. Молим се сваки дан Свевишњем Господу, за све нас, да не буде још горе и надам се да ће услишити наше молитве које узносимо Њему.

   Вера и молитва су подршка какву су Срби на Косову и Метохији изгубили прогоном јединог канонског Владике Г. Артемија. Запрво, умало изгубили. Јер, како нас је и Душан подсетио „Србија ће бити вечна све док су јој деца верна“. Док је оваквих светосавских синова бориће се и Срби и Србија. Борити и одбранити, баш овде на барикадама!

Текст: Српскебарикаде.блогспот.цом

Фото: Иван Максимовић

ПОСМАТРАЊЕ КАО ПРОВОКАЦИЈА

Последњих дана, посебно након одбијања Срба да уклоне барикаде из Рудара код Звечана, учестала су надгледања, посматрања, обиласци, „посете“ и све остале врсте виђања КФОР-а и ЕУЛЕКСА са окупљенима на барикадама. 

Наиме, начин њиховог посматрања и не би изазивао сувише пажње када би се то радило рутински и под описом који би могао да спада у обавезе професионалних војника и чиновника. Срби примећују да су те посете нешто необичније и учесталије него ранијих дана. Хеликоптери КФОР-а, понекад у врло ниском лету, у широком кругу надлећу око барикада док неко обавезно снима окупљене из летелице. Некад направе неколико кругова више а онда се обавезно упуте ка јужној страни. Нико не зна куда тачно.

Клик на фотографију за увећан приказ.

То полако почиње да уноси нервозу и неповерење у сваки објектив који се ту појави. Природно, започела су и запитивања новинара и сниматеља који су и раније долазили на барикаде -  ко су, за кога раде, шта ће им „толико снимака“.  

Ни ЕУЛЕКС не лишава Србе на барикадама својих “туристичких“ обилазака. Једна од присутних жена каже да сваки дан долазе својим џиповима. „Прво иде једно цивилно возило па онда џип иза њега. Дођу до крста (металног, недавно постављеног испред барикада) па овај из аута подигне руку кроз прозор, покаже овако (госпођа окрене руком изнад главе као што то ради ЕУЛЕКС особље из возила а што би значило окрет и назад), окрену се око крста и оду“ каже ова госпођа. 

Нико од присутних не зна чему то ни зашто се тако понашају. Посебно збуњује што се никоме не обраћају нити причају са неким. 

Како би се ово некако ублажило присутни су поређали ред блокова у правцу крста да им не би служио као „окретница“ за њихова возила. „Ето, тако је то. Кад те држава не штити мораш да се сналазиш сам па докле можеш“ додаје госпођа завршавајући низ блокова на асфалту који чини мини барикадицу испред једног (можда) већег проблема?

Последња(?) барикада у низу.

Нико не може да се отме осећају да је све то, како је већ најављивано у медијима, са намером да се Срби испровоцирају како би дошло до инцидента који би послужио као повод за неко ново насиље над српским народом. Да ли је заиста то у питању – показаће се у најскорије време.