На знак за узбуну који се данас поподне чуо у Звечану и Косовској Митровици више Срба окупило се у месту Рударе. Разлог свему – хапшење двојице Срба које су извели припадници окупаторских снага, који себе називају Еулексом, и „локална регионална полиција“ односно шиптарске службе по чијим законима се и спроводе све ове акције а са јединим циљем – да се заплаши српски народ.
Ноћас, нешто после 21.00 ч, дошло је до лакше саобраћајне незгоде у северном делу Косовске Митровице на раскрници "код Среза". Џип окупаторске полиције (тзв Еулекс) припремао се за скретања када је у њега отпозади ударило возило марке "Југо". Еулекс службеник задужен за контролу саобраћаја на месту догађаја незванично је описао догађај "наше возило је требало да скрене, возач иза њега није на време уочио сигнализацију и десило се". Повређених није било.
Извињавамо се због оваквог приказа видео снимака али из техничких разлога
смо принуђени на ово решење. Надамо се да ће се убрзо решити
и овај проблем. Хвала.
Иако се при оваквим несрећама по аутоматици сматра кривим онај ко је ударио друго возило пришавши му отпозади, ипак остаје нејасно како је све изгледало у тренутку дешавања. Пре свега збуњује то што се између два Еулекс возила нашао Југо. То је изузетно ретко јер не допуштају такве ствари. Уколико до тога дође њихово возило се паркира са стране пропуштајући цивилно да би се опет укључило у саобраћај када се приближи следеће возило које је са њим у "патроли". Осим тога овде су они добро познати по намерном кршењу саобраћајних правила. Свакодневно улазе у раскрснице и када они нису ти који имају предност, нађу се на супротној траци, на отвореном путу између насеља возе испод 10 километара на сат што чини да се иза њих направи подужа колона у којој су сви убеђени да су такве ствари проста провокација јер им се у блиндираним џиповима тешко може десити нешто лоше.
Чак је и новинар овог текста имао ситуацију где су Еулекс џипови на уском путу потпуно игнорисало возило из супротног смера па је тако морао да срене толико да је сишавши са пута изашао са асфалта и претрпео удар приликом пада у дубљу рупу. То се испоставило изузетно опасним јер се тако приближио низбрдици дубокој неколико десетина метара. Њихов џип који је био иза првог возила и тако све видео прошао је не обраћајући ни мало пажње на инцидент који су сами изазвали напротив, једина реакција био је претећи поглед возача Еулекса. Други пут су, окрећући се ко зна одакле, блокирали раскрсницу у центру Звечана а када су се припили уз возило коме су препречили пут Еулексов возач је отворио прозор и на српском језику љутито викао на онога коме су се испречили.
Што се српског језика тиче то је и вечерас изазвало сумњу. Један од Еулекс полицајаца из групе која је посматрала нашег камермана пришао је са бесним иразом лица и питао да ли има дозволу за снимање Еулекса?! Претходно су врло нервозно и претећи гледали у камермана све време се окрећући наоколо. Након неколико минута по појављивању камермана на лицу места сви Еулексови полицајци ушли су у џипове и журно отишли са места догађаја! Већину овога можете видети и на снимку.
Срби који су се затекли на овој раскрсници готово сви одреда верују да је било одређених неправилности од стране окупатора у овом случају. Осим брзог повлачења Еулекса сумњи доприноси и чињеница да је возач Југа шездесетогодишњи Србин, директор економске школе у Звечану. Познат је као благ, уљудан и умерен човек али и савестан возач. Уосталом, ауто којим је управљао технички не пружа могућности за било каквом агресивнијом вожњом чак и да се хоће. Како је био исувише потресен током читаве ситуације нисмо могли да добијемо изјаву од њега.
По извршеном увиђају Југо је одшлепан до Звечана у приватној организацији а саобраћај брзо враћен у нормалу.
Косовска Митровица: "Српски полицајци" свакодневно у сукобима!
“Српски полицајци” крећу у напад!
Наоружани људи у униформама специјалних јединица српске полиције на самом рубу Косовске Митровице свакодневно, од почетка пролећа, учествују у жестоким сукобима. Претрчавање брисаног простора, заузимање положаја иза препрека док их прати фијук метака који прозује поред главе или ударају у металну површину заклона, магла од сузавца и димних бомби, део су свакодневнице скривене за медије.
Посустајања нема, без страха се осваја стопа по стопа терена ка непријатељу на супротној страни који их све време засипа жестоком ватром на коју се немилосрдно узвраћа. Борбе трају све док неко са једне или друге стране не буде погођен, онда се подигне рука и све за тренутак стане како би се погођеном указала адекватна помоћ да би се убрзо вратио у борбу. Тако изгледа "заузет термин" у најјужнијем српском Пеинтбол клубу "ТНТ". Паралела између игре и живота, недавне историје и блиске будућности, сећања и наде не само да се осећа већ јесте део живота што потврђује и двадесетогодишњи власник овог клуба Александар Арсенијевић из Косовске Митровице иначе студент друге године на одсеку Хемије ПМФ-а у Косовској Митровици.
За портал Новинар.де Александар прича како је све почело. "На идеју да отоворим овај Пеинт-бол клуб дошао сам пошто већ пет година тога нема у Косовској Митровици. Видео сам празан простор који је близу града и схватио да је то место веома добро. Млађи или групе могу да дођу овде а да не плаћају превоз. Раније је постојао сличан клуб али у Брђанима и то је трајало свега неколико месеци. Тешко је функционисао јер је људима било прилично непознато а и било је доста удаљено од града. И данас је доста непознато, овде се то углавном видело само на телевизији. Тако да је то и сада нешто ново".
Александар Арсенијевић, врховни командант “реалног” Пеинтбол клуба у Косовској Митровици.
Упркос томе за читаву ситуацију постоји велико интересовање а за промоцију се и сам Александар доста труди. Они који би да се опробају у војничким вештинама распитују се о томе како све функционише, на који начин се игра, колико типова игара има. "Овде постоје два типа игара, игра елиминације која траје док се не елиминишу сви чланови противничке екипе и тип игре са заставицама. Једна екипа треба да освоји заставицу противничке екипе коју узимају и носе је до прве сигурне тачке на свој део терена а, истовремено, чувају своју" објашњава он. Иако је живот у овом делу Србије пун неизвесности Александар је одлучно уложио новац за куповину најквалитетније опреме и уређење терена.
На овом месту, након Погрома 17. марта 2004-е године, изграђен је прихватни центар за протеране Роме који су се након извесног времена вратили у своје обновљене куће уз јужну обалу Ибра. По исељењу свих породица ту је никла градска депонија која је убрзо морала бити уклоњена јер се налазила сувише близу града. После свега чему је овај простор служио, морало се обавити опсежно чишћење простора.
"Све сам морао сам. Ангажовао сам предузимаче, довео радне машине, багер који је чистио, камион да све то одвезе, гуме и препреке за оспособљавање терена. Замолио сам ЈКП "Стандард" да ми дају контејнере који су им непотребни и нису више у функцији. Куповао сам чак и радна колица, лопате, грабуље... Терен је морао детаљно да буде очишћен од смећа али и од већих комада камења, вишка земље и песка" прича нам Александар док се у позадини чују довикивање и пушкарање које под налетом адреналина достиже свој пуни врхунац. осим грађевинара приличну помоћ пружили су и његови пријатељи који су заједно са њим обављали финално чишћење и преипрему терена. "То је трајало више од месец дана јер се ради о великој површини. Подразумева се да све мора добро да изгледа али је још важније да буде безбедно за играче". Осим што се води рачуна о безбедности учесника опрема је бирана тако да не загађује околину попут биоразградивих куглица које не утичу штетно на еко-систем. "Купио сам најбољу опрему "Рент-а ган, БТ4 Комбат" пушке које су врло прецизне и издржљиве а користе се у клубовима широм Европе. На овај терен долазе играчи свих узраста јер ово је за свакога ко жели да искуси дозу адреналина".
Било је доста тешко почети. Младалачка енергија и самопоуздање су били главна покретачка снага. Александар је врло рано почео да ради и зарађује али то свакако није било довољно да се почне овакав посао. "Имао сам нешто свог новца али ми је и мајка доста помогла" каже Александар и додаје да се трудио да то буде приступачно свима. "Цене сам оформио тако да је ово најјефтинији клуб у Србији. У другим местима оне су више барем за 200 - 300 динара по играчу. Имамо малу зараду али сам врло задовољан како се све одвија за сада".
О томе да ли је било сумњи у успех овог посла Александар каже да сумња у успех увек постоји али је у ово веровао више пре него што је почело да функционише. "Чим се кренуло у организацију људи су показали огромно интересовање и са нестрпљењем ишчекивали да клуб проради. Стално су питали докле се стигло, када ће почети са радом, просто нису могли више да чекају. Међутим, иако радимо више од месец дана нико од њих није дошао ни да види како терен изгледа". Без обзира на то клуб бележи све већу посету и готово да нема људи у Косовској Митровици који не знају за овај клуб.
Пеинтбол клуб "ТНТ" се простире уз саму пругу Косово Поље - Београд, у дну северног дела града који се спушта ка реци. У близини су смештени Војни ремонт српске војске из времена пре 1999-е, затим градска топлана и најстрожи затвор на Косову и Метохији. терен је местимично "прошаран" далеководима, већим бандерама, затим темељима некадашњих стамбених објеката и на једном делу гомилама земље. Управо ти "брежуци" су наговештај идеје која је још у развоју. Александар има прилично занимљиве замисли а једна од њих је да се на овај терен изгради реплика главног моста у овом граду на коме су се одвијали неки од најжешћих сукоба. То ће дати јак печат овом клубу и сигурно додатно мотивисати играче.
Живот у Косовској Митровици је сам по себи врста "пеинтбола" и то у најреалнијем облику. Сасвим је јасна паралела између ова два. "Од самог оснивања клуба имао сам у глави то да су људи стално под јаким политичким притиском, фркама, акцијом и да им треба место где ће моћи да се испразне, да ослободе покренути адреналин. Тако да имамо нешто где људи могу да смање дозу напетости која се скупља у граду а да је сасвим сигурно и безбедно". По том моделу је осмишљен читав концепт овог терена и у одређеној мери представља пресликану ситуацију из града. "Контејнери су препреке баш зато јер су се људи склањали иза контејнера да би сачували своју главу онда када је било правих сукоба".
Посебна драж играња Пеинтбола у овом клубу јесу униформе Посебне јединице српске полиције из времена оружаних сукоба последњег рата који у другачијем облику али још увек траје на Косову и Метохији.
"Сећамо се те јединице још увек. Чак и млађи знају за њих и да су шетали овим градом, у нека срећнија времена. Људи дођу и кажу - дај мени ПЈП униформу" завршава своју причу Александар Арсенијевић, Србин из Косовске Митровице и највероватније једини власник Пеинтбол клуба у Србији где ова игра највише мирише на свакодневну реалност.
Звечан: нешто пре 17 часова данас, током мирног поподнева у Звечану, изненада се појавила група од десеторо окупаторских војника у пуној ратној опреми и правој борбеној формацији. Код свих је оружје било на готовс и то је, у први мах, збунило оне који су се нашли на улици а онда су уследила и разјашњења. Појава наоружаних окупаторских војника у чисто српској средини а у време када се све више говори о појавама и притисцима шиптарских паравојних формација доживљава се једино као провокација.
Аустријски војници пролазе крај портрета генерала Младића у Звечану.
Један од присутних Срба имао је са собом камеру коју је укључио и питао војнике "шта ће они ту?". То је изазвало врло негативну рекацију код окупатора те су тражили да се са снимањем одмах прекине. Њихово објашњење за овакву појаву је било класично политички формулисано. "Овде смо у мировној мисији".
Код Срба, посебно у Звечану, још увек је врло жива успомена на прошлогодишње пуцање по српским цивилима на мосту недалеко од центра Звечана када је више Срба повређено. Тада је то учињено како би се уклониле српске барикаде и омогућио што лакши превоз шиптарским службеницима који се отворено залажу за поробљење или прогон Срба на Косову и Метохији.
"Преговарач".
Током инсистирања да се прекине са снимањем, окупаторски војник који је разговарао са локалним Србином, рекавши да му "даје добар савет", тражио је од њега да "пожури, престане да снима, прекине тако да прича са њим, да се покупи и што пре одатле" што овај није учинио.
У том тренутку се већ окупило неколико овдашњих Срба а група окупаторских војника, све време држећи прст на обарачу, направила је широк круг око места где су они "разговарали".
"Представник" окупаторских војника је затим рекао да су ту због експлозије која се синоћ десила у Звечанском насељу Колонија. Срби су се због тога нашли увређеним јер ни један војник нити истражитељ није послат да разреши случај трговине органима киднапованих Срба ни било ког злочина над српским народом али су због "једне експолозије" цео дан надлетали Звечан па на крају довели и војнике у пуној ратној опреми.
Присутни Срби су додали да они (окупаторски војници) могу да шетају, да прођу или шта год им је воља да ураде али оволико наоружаних војника је непотребно јер "није ово Ирак" а они су ипак дошли као да имају намеру да убијају. "Преговарач" је одговорио да је то њихово уобичајено оружје а да су хтели да провоцирају дошли би са тенковима, блокирали би путеве и раскрснице, целу област би ставили под своју контролу. То је опет подсетило на догађај када је мост у Звечану блокиран и када је пуцано на српски народ.
Такође, приликом недавног суђења Србима за нереде које је 17. марта 2008. године изазвао КФОР, УНМИК и Међународна заједница окупирајући Суд на дан Погрома када су знали да ће разгневити Србе, на месту званом Дудин Крш стационирано је неколико стотина окупаторских војника, тенкова, борних кола, возила за разбијање демонстрација и све то уз подршку борбених хеликоптера. Да ли је то провокација, поробљавање, тотална окупација или можда промоција вредности Европске уније свако може да донесе сопствени суд.
На примедбу да случај експлозивне направе припада полицији а не "војсци" окупаторски војник је одговорио "ми смо за вас (Србе) једна врсте полиције" да би му овај одговорио да су они за Србе окупатори и не могу да буду ништа друго.
Дечак који је окупатору објаснио оно шт о су сами требали да знају јер су због тога и дошли.
Најзанимљивије, ако се уопште може тако рећи, била је чињеница да су ови војници, како су сами рекли, у Звечан дошли по наређењу својих надређених да обиђу место експлозије а да уопште нису имали представу где се експлозија догодила и њихова шетња кроз насеље је заправо била резултат лутања! Након изненадног сусрета наставили су даље да би на крају улице питали дечака који се ту нашао да им покаже где се то место налази(?!). Посебно ако сами тврде да је КПС (шиптарска полиција) у помоћ позвала ЕУЛЕКС који се за помоћ обратио КФОР-у па су они дошли. Да ли је то био изговор ових људи под пуном ратном опремом не знам али је више него чудно да се повећа група војника шаље на место огађаја пешице а да сами војници уопште немају представу где се то догодило? Звучи више него неорганизовано за једну од највећи војних сила света. Или су свесно лагали или их је неко од надређених свесно гурнуо на то место надајући се да ће тако испровоцирати неки догађај, пуцњаву или било шта што би пружило повод за веће оружано насиље. Срби, наравно, нису глупи попут таквих идеја а нису ни људи који би се тек тако залетели на противника за кога знају шта је у стању да учини. Овакве акције вређају али не могу натерати народ на непромишљене потезе какве неки мрачни умови прижељкују заснивајући их на предрасудама док истовремено занемарују "предрасуде" о себи. Србин јесте неустрашиви ратник али онда када за то дође право време.
Од лошијих ствари о српском народу стоји то да су замрла сећања и на претходну деценију и злочине почињене над Србима а камоли у неко даље време, тако да неће бити вишка да подсетимо да је Аустро-угарска војска (данашњи Аустријанци, Мађари и Немци) починила неке од најстравичнијих злочина над нашим народом и уопште у Првом светском рату. Један младић у војвођанском селу је растргнут на сред пута привезан коњима за репове само зато што се ту нашао јер није могао да одоли а да се из близине не надиви гиздавим царским коњима. Његова љубав према овим племенитим животињама је од Аустријанаца претвроена у страшну смрт коју је његова породица посматрала кроз прозор. Села су спаљивана редом и уништавана до темеља ако би им се нашла у близини. Српски сељаци, без обзира на узраст, пол и било шта друго били су масовно вешани да би се ти војници после тог чина фотографисали крај њих. Клања, силовања, пљачке. Све су то чинили претци ових "припадника мировне мисије" под којим је страдало више Срба него што је то било током свих година под шиптарским терором. Бројни су злочини од њихових предака и у Другом светском рату као и свесрдна помоћ свима који су били против Срба током ратова деведесетих. Сасвим је могуће да нико од војника није пуцао на Србе али је то апсолутно небитно, треба видети шта би се десило када би се за то створила прилика. Са свима који су могли видели смо шта се дешавало. Из њих су, попут Призрена 1999. па до јуна прошле године, остајали само српски лешеви и крв. Не треба им се светити, јер то није наше, али њихово присуство увек изискује максималну опрезност и пажњу.
Аустро-угарски војници вешају српске жене у Првом светском рату. Извор: Српска мрежа
Пред зградом некадашњег Окружног суда, а данас "међународног", у Косовској Митровици окупило се неколико стотина Срба. Разлог је био - суђење Србима из овог града за нереде које је изазвао окупатор.
На улазу у круг где се налази зграда некадашњег Окружног суда у Косовоској Митровици. УНМИК и КФОР су га изместили изазивајући и спроводећи насиље за које је данас суђено Србима.
Тотални апсурд али апсолутно пролази и то из једноставног разлога - медији извештавају шематски, незаинтересовано изван аспекта плаћеног а кад су већ плаћени раде како им се каже. Сви представници медија налазили су се испред главне капије овог "суда" чекајући изјаве које су увек усмерене ка оправдавању поступака оних у чијим је рукама моћ. Тиме се увек и коначно задовољавају. У овом случају - изјавама окупатора, заштитника правих злочинаца. А шта је требало да се ради? Просто, измаћи се и по оној Његошевој "ко брду ак' и мало стоји, више види но онај под брдом". Чак и физички ово се данас потврдило. Сасвим је било довољно попети се на неку од зграда и све је било јасно као суза.
Пред самом зградом у којој се води процес налазило се 5 - 6 Еулекс џипова, иза зграде још толико. У дворишту је било неколико дежурних али у контејнерима, шатору, на балконима, иза завеса ко зна колико још добро наоружаних и обучених људи. Сви они су се одмах скривали чим угледају камеру. Пред капијом око десетак КПС полицајаца. Међутим, неколико километара одатле, код места званог Дудин крш, читава бригада окупаторских војника, укључујући тешка оклопна возила и хеликоптер опремљен за ратна дејства. Војника је, по слободној процени било око три стотине. Срба који су се окупили у знак протеста - исто толико можда и мање. О чему се овде заправо ради? Зашто толика сила на немоћан народ међу којима је било доста жена и средњошколаца?
Видео са данашњег "окупљања".
Простим сабирањем и враћањем у не тако давну прошлост све постаје јасно. Године 2004-те, 17-ог марта, настају општи немири, насиље и свака зла над Србима на Косову и Метохији. Много цркава, кућа и јавних добара уништено, спаљено. Много Срба протерано и отето што им је преостало. (Пошта и болнице међу најважнијим институцијама). Неколико мртвих, на десетине повређених, рањених, неколико убијених и "несталих". Међународна заједница је ово насиље "оштро" осудила а онда платила да се сва штета поправи и прихватила "реалност на терену". Наставило се као да се ништа није десило. Нема осуђених, оптужених, кажњених осим за прекршај (ти су ваљда пребрзо возило кроз шиптарску масу која је дивљала, шта ли?). То је, на општу несрећу био јак адут Србима који су евентуално нешто фино хтели, барем кобајаги али и мрља на мировној мисији и демократским снагама зла. До данас је све што су шиптари спалили и порушили углавном обновљено. Бескорисно је јер је исувише аљкавао урађено али споља делује пристојно и нема трагово никаквог насиља. Ове године, из медија додуше, сазнајемо да су немачке тајне службе али и друге стране, знале три недеље унапред да се ово насиље спрема! Дакле, пошто се бомбардовањем није успело до краја отети Косово од тврдоглавих Срба морало се предузети још нешто. И добили смо погром 17-марта 2004-те године.
Окупатор је испред зграде у којој борави, а преко пута суда, исрцтао симболе својих јединица и јасно показао чија је то војска (Клик за увећање фотографија).
Четири године касније, 2008-е, створили су се услови да се Шиптари подрже у својим настојањима и да се привидно, насилно, безаконито "отцепе" и једностано прогласе квази-независност. Да би се напори и промишљеност Америке и Европске уније појаснили треба рећи да су на водећим местима шиптарских институција постављени најжешћи криминалци. Њима је најлакше управљати јер им се увек припрети да ће у затвор због тога што су такви кави су и готово. Онда им се (контролисано) дозволи даље бављење криминалом, лупи се рекет на зараду, откупи се оно што је најисплативије (баш су ону јадну, спаљену Пошту откупили американци али руднике) и сви лепо живе. Додуше, сви који су лепо живели и пре тога. Е ту пролећну идилу покварио је 17 март 2004-те године. Нешто се морало предузети.
Те нечувене 2008-године УНМИК, КФОР и остала белосветска сила сјатила се на Окружни суд у Косовској Митровици који је радио по законима државе Србије, похапсила судије и одвела их у Приштину - пред шиптарске "колеге" да им суде. Уз мале грубости приведени бивају враћени истог дана.
Ударац на институције закона и државности у српском делу града, баш на дан великог погрома, народу је заиста тешко пао а и како би другачије? Устало се у одбрану Суда и државе и настао је нови сукоб са окупаторским снагама. Повређени, убијени, рањени. Опет на 17. март! Многи су замерали због ове "непромишљености" јер се знало какву ће реакцију изазвати код српског народа. Правдали су се да нису обраћали пажњу на датум већ "само кренули у акцију". Срби су ово схватили као тешку провокацију. Знало се како ће народ реаговати и то је било пожељно, баш на тај дан. То и јесте била провокација али она није била циљ већ средство. Убрзо затим, неки свесно неки спонтано, припадници тзв. "међународних снага" признају да су акцију напада на Суд пажљиво осмислили и бриђљиво водили. Пет година касније видимо и зашто.
Оптужено је неколико Срба, неки су осуђени, неки ослобођени. Ови који су пуштени из тамнице служе да се народ опусти и прихвати "одлуке суда". Ови који су осуђени послужиће многоструко. Ипак, један од најважнијих удела јесте у томе да ће се у свести поклопити датуми 17 март а године избрисати. Тако добијамо Србе осуђене за насиље 17 марта! Дакле Срби ће бити криви за паљење зграде Суда али и цркава, кућа, прогон Срба са Косова и Метохије и сва остала злодела која смо претрпели. Војна сила, пажљиво избегавање камера и објектива, до најмањих танчина смишљени поступци и обезбеђена позадинска подршка и сва упорност да се омогући доношење одлуке у овом процесу показују баш то!
Ако није тако:
Чему толика војна сила спремна да одреагује за минут не остављајући нимало шанси да се било шта преокрене?
Зашто тог 17 марта 2004-те године није употребљена толика сила, а тада је било још и више окупаторских војника него данас?
Зашто нико од Шиптара није осуђен за насиље и погром 17 марта 2004-те године?
Зар је било лакше "препознати" Србе под капуљачама него иједног Шиптара од свих оних стотинак хиљада колико их је учествовало у тадашњем насиљу?
Јел тада није било хеликоптера, камера, фото апарата, сведока, трагова? А имамо све те доказе и дан данас.
Окупаторски војник мирно посматра док шиптарска руља скрнави цркву Св. Саве у јужном делу Косовске Митровице. 17-ти март 2004-те године. Нико никада није изведен пред суд за ова недела.
Међутим, сасвим сигурно за ово што се ради на Косову и Метохији постоји сагласнот српских власти. Доказ томе је да се никада до сада није на Србе, на голоруке цивиле, упутила толика војна армада каве је било данас. Наравно, већ поменути медији много помажу. Један од најјачих доказа јесте термин који се у овом процесу помиње а то је "међународни суд" или "Еулексов суд" на Косову. Такав суд НЕ ПОСТОЈИ. Сам ЕУЛЕКС то тврди и то јавно. У њиховом промотивном споту о правосуђу буквално се каже "еулекс нема свој Суд већ је само присутан у локалним судовима"! 00:37 секунда видео клипа*.
На зиду у близини зграде "суда" народ је јасно и исправно прозвао "утериваче правде".
Дакле, ако они кажу да га немају зашто их ми убеђујемо у супротно? Ако они немају свој Суд, а наш је протеран из зграде у којој се водио процес, чији је то суд?
Постоји само један легалан Суд и то онај који функционише по законима државе Србије и шиптарски суд који ради по "законима" мртворођеног "независног" Косова, монструм државе. Тај суд нема ништа са Еулексом нити га они сматрају судом. Одскора и српска власт је почела да га назива паралелном институцијом. Јасно је да је све ово подршка баш том квази суду да донесе одлуку којом ћемо (иако само привидно) али ми сами бити криви за све што је над нама почињено. Наравно, захваљјући српској власти, српским медијима, сопственом незаинтересованошћу да се бар информишемо ако нећемо да ништа учинимо. Можда, на крају, и јесмо сами криви за све што нас је снашло?
Срби из Косовске Митровице и околине окупљају се већ неколико дана у Митровичком насељу Брђани. На том месту, преваром је започета а употребом силе се наставља изградња кућа за Шиптаре који НИКАДА нису живели ту. Употреба силе постала је потпуно отворена а више не скривају ни наоружани Шиптарски цивили који су у јакој свези са Шиптарском полицијом, ЕУЛЕКСОМ, КФОР-ом а ни српска власт не заостаје пуно у помагању окупаторима.
Ово су неке од фотографија које су заправо фрејмови из видео снимка који ће такође бити објављен у току дана:
Шиптар се слободно шета са Калашњиковим у рукама након што је осматрао окупљене Србе неколико минута
Срби упозоравају све припаднике МЗ на наоружане цивиле. Циничан осмех је једини одговор на то. Окупатор је окупатор...
Забринута српкиња посматра место окупљених Срба међу којима је и њен син.
Барикаде на мосту, заставе, барјаци, дим из фуруне у шатору и окупљени Срби из Косовске Митровице. Свако је дошао на барикаде да их ојача својим присуством. Неко је ту јер ту и живи а неко долази из удаљенијих крајева Србије и остаје са барикадерима дан, два, колико ко може.
Све то посматра један гост, ни по чему необичан, ни по чему обичан. Истиче да је још пре месец дана хтео да дође али је тада стигао тек до Рашке. Са намером да подржи Владику Рашко-призреноског, Г. Артемија и жељан искрене духовне топлине и љубави, са севера Србије кренуо је на Косово и Метохију. Стигао до Рашке и, како сам каже „за сат времена сам морао да напустим Рашку и да се вратим назад и то због „мојих“ Срба“. Било је то у време када је Владика Артемије под полицијском пратњом, без икаквог повода и потпуно безаконито, враћен из Рашке ка централној Србији а о чему постоји видео снимак на интернету. Од „опреме“ коју је са собом понео показује само барјак са Православним крстом на врху и иконицу св. Стефана Дечанског.
"Нико ме ништа не пита јер зна се – кад неко носи барјак иде на свето Косово и Метохију“
„Тако сам долазио, и онда и данас. Није имало шта друго да им засмета а нешто им је сметало“. Неколико дана након тога он поново узима свој барјак и креће на барикаде. „Свуда сам био са њим, излазио на свакој железничкој станици. Нико ме ништа не пита јер зна се – кад неко носи барјак иде на свето Косово и Метохију“ каже нам сабрат са барикада. Донео је и, у оквиру својих могућности, шећера, кафе, зејтина за Србе на барикадама... „Знам да су празници, нека празнују, нека се одморе мало током празничних дана“. Од српских власти захтева само „да кажу шта је прави циљ, шта намеравају да ураде са Косовом. Они не могу да праве уговоре на штету свог народа“.
Душан Мирослава Стојановић.
Тако говори он, Душан Мирослава Стојановић, Православни Србин из Сомбора. Довикује „поздрави ми Владику Артемија, молим те“! Ни не питајући да ли ја то могу и како. Не, он жели, зна шта хоће и верује. Управо је то, његова молитвена подршка оно најдрагоценије што је донео. Готово пола месеца од када је стигао у Ковосску Митровицу а барикаде не напушта ни за тренутак. Многи желе да га угосте у својим кућама и да му понуде какво окрепљење али он све то „одлаже“ и још јаче позива код њега у Сомбор, где је већа слобода. Управо са њим разговарамо о издајничкој поруци Тадића Србима на северу Косова и Метохије да уклоне барикаде.
Као гост, као неко ко је из северног дела Србије дошао овде да помогне овом народу на барикадама, шта мислите о Тадићевој изјави да Срби треба да се повуку са барикада?
-Срби не могу да се повуку са барикада на основу једне реченице председника државе. Он треба да предложи комплетан план, да каже „то је ситуација, тај је циљ и он је сада постигнут“.
Мислите да је то речено под притисцима или је то став њега као председника?
-То је због притисака који се врше на њега јер ускоро следе разговори о кандидатури за улазак у ЕУ и ово је била само једна од варијанти које смо доживели на барикадама на Косову и Метохији.
Да ли би Срби на КиМ, повлачењем са барикада добили или изгубили?
-Убрзо би они (Шиптари и окупатор) имали потпуну контролу и ми то више не би могли да повратимо. Били би смо изручени зликовцима да раде са нама како и шта хоће. А ми знамо како то изгледа. Ево, није прошло ни два дана од овог великог хаоса на Јагњеници видимо како се они опходе и ми то више не можемо да прихватимо нити да дозволимо. Чак шта више морамо много јаче и енергичније да одговоримо на питање које су нам поставили. КФОР је, као и ЕУЛЕКС и сва ова олигархија, прошиптарски и видимо деценијама како се према нама опходе. Зато нема никакве дилеме да ли Срби остају на барикадама. Остајемо до краја, до победе.
Душа нам показује немачке бункере на Културном центру у Шпитарском делу граду.
Мислите ли да ће народ у централној Србији изгубити нешто ако Срби овде остану на барикадама?
-Народ у централној Србији, уопште нема представу о томе шта значи бити овде на барикади и шта значи барикада за наш народ овде на светом Косову и Метохији. Без барикада не би смо постигли циљеве које смо постигли до сада а то је да се разговори Београда и Приштине у Бриселу стално настављају и да то нема никакав ефекат већ је само губљење времена. То време мора да се скрати, да се све карте положе на сто и да се народу искрено објасни шта је циљ? Ми овде лутамо као по магли и не знамо куда то води. У сваком случају није добро за српски народ на Косову и Метохији.
Ако би нам сада рекли да смо ми слаби, немоћни, да нисмо довољно јаки да одбранимо оно што је наше, мислите да би то било искрено?
-Ми смо довољно јаки да њихове сталне изазове одговарамо адекватно а то значи законски, мирно и барикадама, као што је то сада био случај. На једној барикади добијемо, на једној изгубимо а ако једну изгубимо три нове поставимо да су увек на нашој страни правда и слобода.
Како би КФОР у овој ситуацији требао да се понаша?
-Они морају да буду неутрални за шта су и добили мандат. Морају да поштују резолуцију 1244, мора да поштује српски народ а не да буде једностран и на страни Шиптара. Они, исто као иЕУЛЕКС, гледају само свој интерес а то значи да свим расположивим средствима баце на колена Србе на Косову и Метохији. Ми то одлучно одбијамо. Молимо и браћу Русе да стану на крај овој дестабилизацији читавог Балкана.
Душан је овде већ 12 дана. На барикадама је прославио и своју крсну славуи пост започео. Сваки дан је са Србима на барикада „од јутра до јутра“. За то има велики разлог „јер се, с једне стране, провокације од стране шиптарских хорди све чешће понављају а сдруге стране окупатор на сваки начин покушава да заобиђе барикаде у граду и ми смо ту и чувамо их“, каже Драган. На његовом се лицу, упркос полумесечном спавању на клупама, обитавању у шатору усред зиме и без сигурне хране и воде, не види ни траг патње или измучености. Напротив, ведрина, одлучност, снага и воља које из њега избијају никоме на барикадама не дају простора ни за какву притужбу или посустајање па ни за трен. Упитан у каквим условима живи овде на барикадама Драган чак радосно узвикује „Одлично!“. Прихваћен од овдашњих Срба, како другачије него као свој, он се потпуно одомаћио. Уз захвалност за „срдачан пријем све ово време“ он истиче да јединству свих у мишљењима.
"Молим се сваки дан Свевишњем Господу, за све нас, да не буде још горе и надам се да ће услишити наше молитве које узносимо Њему".
Колико још мислите да ћете бити овде?
-Само Свевишњи Господ зна колико ћу још бити овде. Само Он, једини прави и истинити. Молим се сваки дан Свевишњем Господу, за све нас, да не буде још горе и надам се да ће услишити наше молитве које узносимо Њему.
Вера и молитва су подршка какву су Срби на Косову и Метохији изгубили прогоном јединог канонског Владике Г. Артемија. Запрво, умало изгубили. Јер, како нас је и Душан подсетио „Србија ће бити вечна све док су јој деца верна“. Док је оваквих светосавских синова бориће се и Срби и Србија. Борити и одбранити, баш овде на барикадама!
Последњих дана, посебно након одбијања Срба да уклоне барикаде из Рудара код Звечана, учестала су надгледања, посматрања, обиласци, „посете“ и све остале врсте виђања КФОР-а и ЕУЛЕКСА са окупљенима на барикадама.
Наиме, начин њиховог посматрања и не би изазивао сувише пажње када би се то радило рутински и под описом који би могао да спада у обавезе професионалних војника и чиновника. Срби примећују да су те посете нешто необичније и учесталије него ранијих дана. Хеликоптери КФОР-а, понекад у врло ниском лету, у широком кругу надлећу око барикада док неко обавезно снима окупљене из летелице. Некад направе неколико кругова више а онда се обавезно упуте ка јужној страни. Нико не зна куда тачно.
Клик на фотографију за увећан приказ.
То полако почиње да уноси нервозу и неповерење у сваки објектив који се ту појави. Природно, започела су и запитивања новинара и сниматеља који су и раније долазили на барикаде - ко су, за кога раде, шта ће им „толико снимака“.
Ни ЕУЛЕКС не лишава Србе на барикадама својих “туристичких“ обилазака. Једна од присутних жена каже да сваки дан долазе својим џиповима. „Прво иде једно цивилно возило па онда џип иза њега. Дођу до крста (металног, недавно постављеног испред барикада) па овај из аута подигне руку кроз прозор, покаже овако (госпођа окрене руком изнад главе као што то ради ЕУЛЕКС особље из возила а што би значило окрет и назад), окрену се око крста и оду“ каже ова госпођа.
Нико од присутних не зна чему то ни зашто се тако понашају. Посебно збуњује што се никоме не обраћају нити причају са неким.
Како би се ово некако ублажило присутни су поређали ред блокова у правцу крста да им не би служио као „окретница“ за њихова возила. „Ето, тако је то. Кад те држава не штити мораш да се сналазиш сам па докле можеш“ додаје госпођа завршавајући низ блокова на асфалту који чини мини барикадицу испред једног (можда) већег проблема?
Последња(?) барикада у низу.
Нико не може да се отме осећају да је све то, како је већ најављивано у медијима, са намером да се Срби испровоцирају како би дошло до инцидента који би послужио као повод за неко ново насиље над српским народом. Да ли је заиста то у питању – показаће се у најскорије време.
