ФОТО ГАЛЕРИЈА: Протест Срба на северу КиМ против шиптарских избора у новембру

Преко хиљаду Срба окупило се да изрази оштро и одлучно неслагање са стварањем шиптарске монструм државе на територији Старе Србије.

Извињавамо се због натписа на литиничном писму али смо приморани јер Фотобукет сајт не пружа могућност коришћења ћирилице.

Српска граница – линија по песку? (део 1.)

Извор: Новинар.де

У првом делу шетње се није стигло до Прешева. Други је почео од
 границе са Црном гором… Фотографисао Шенон.

Шетња Британца Кевина Шенона кроз Србију провлачи се кроз све српску штампу, ТВ чак и по личним блоговима. Представља се у најбољем могућем светлу а разлог је његова намера да “промовише Србију” западним туристима. Нико од његових спонзора не помиње нити обраћа пажњу на једну чак криминолошку и основну ноту ове шетње којом овај беспослени британски авантуриста приказује “Србију” свету за шта и ми, српски народ, плаћамо својим новцем? Одговор је сраман и дубоко увредљив.

М. Јакшић: Шиптарски избори су политичко самоубиство и нови егзодус Срба (видео)

Др Марко Јакшић “Ако Срби са севера не изађу на изборе, “вирус”
слободе захватиће и остале делове КиМ”.

 Са приближавањем најављених шиптарских избора захуктава се кампања али и антикампања о изласку или бојкоту истих. За портал Новинар.Де др Марко Јакшић каже да ти избори стварају повољно тло једино за потпуни и трајни нестанак Срба са КиМ.

„Срби својим изласком на те изборе требају требају да „оперу“ једну страшну националну издају која се десила пре пар месеци“ каже наш саговорник и објашњава да „ако Срби не изађу на ове изборе онда су они (Дачић, Вучић, Николић) издајници, ако Срби изађу онда су ови били у праву и онда, забога, неће бити издајници“.

КиМ: Блокиран пут - и толико. (видео)

Опет барикаде.

На знак за узбуну који се данас поподне чуо у Звечану и Косовској Митровици више Срба окупило се у месту Рударе. Разлог свему – хапшење двојице Срба које су извели припадници окупаторских снага, који себе називају Еулексом, и „локална регионална полиција“ односно шиптарске службе по чијим законима се и спроводе све ове акције а са јединим циљем – да се заплаши српски народ.

Српска обележја на Косову и Метохији сметају српској полицији! (Фото)

Удружење "Српски ходочасници" већ шест година о Видовдану долази пешице на Косово и Метохију, у част Косовском боју и ратницима погинулим на тај дан за веру и отаџбину. Сваке године, па тако и овог 12 јуна, група од неколико људи кренула је од храма св. Саве у Београду на ходочашће дуго око 450 километара и у трајању од 17 дана. Њихов улазак у Звечан искористио је репортер Радио - текевизије Републике Срске како би сликовито описао дешавања на КиМ оуши Видовдана. За наш портал ходочасници кажу да ни физички није сувише тешко и да се "уз Божију помоћ све издржи". Прва два дана траје навикавање а онда стопала очврсну и "више нема проблема".

Долазак

Архимандрит Николај - беседа "Да чувамо веру православну, једино тако имамо будућност" (видео)

   У време велике отпадије од једине спасоносне вере - Православља, више је него неопходно ширити сваку реч, сваку мисао, свако светоотачко дело које ће нам помоћи не само да останемо на правом путу већ и да се учврстимо у вери како нас никакви ветрови који долазе из уста самога ада - не би одували.

   Ових дана на Косову и Метохији обзнањено је врхунско недело узурпатора трона Епархије рашко-призренске, оцеубица, непрележаних рокера и тврдокорних криминалаца у црним мантијама православног клира које су некада значиле покајање а данас пркос самоме Богу и Његовим мукама које је отрпео нас ради и нашег спасења ради. Све то на челу са самим врхом СПЦ (не рачунамо покорне и прекројене у модел екуменизма "под храстом" и надвикивањем изабране "владике").

У том светлу а са жељом да не застранимо са правог пута ни лево ни десно, објављујемо ову духовну варницу у ватри Православне вере која и данас гори у изопаченој Србији. Надахнута беседа Архимандрита Николаја одржана на празник Светих жена мироносица, 19. маја а у катакомбном храму Св. Сава у Жеровници, и те како је душекорисна, поучна и сасвим сигурно - чиста у вери, не проткана лажним учењима и ђавољим обећањима, којима смо данас засипани, како ће и прљави у вери задобити венац славе.

    "Ми, православни хришћани, примили смо ову свету веру апостолску, истиниту, светосавску, веру која спасава, примили смо и дужни смо да је чувамо као зеницу ока свога и да је млађим нараштајима предамо и пренесемо. Да децу своју, омладину своју, васпитавамо у страху Божијем, да их учимо сваком добром делу, да их учимо да се моле Господу Богу. Да посте. Да поштују и слушају родитеље своје и да узрастају као деца хришћанска, као деца светосавска којом ће се поносити Црква наша и народ наш. Тако једино имамо будућност и истрајаћемо и победићемо све непријатеље наше. Победићемо свако зло и свако искушење. Вером светом, апостолском, православном испуњавајући свете заповести Божије, живећи по Светој вољи Божијој, као прави Православни хришћани. Нећемо се плашити, добићемо и ми храбрости да се боримо, да истрајемо до краја јер Господ је рекао да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Небеско. "Трпљењем својим спасавајте душе своје" још је Господ заповедио да љубимо једани другога, да љубимо ближње своје и да нас тако препозна, као ученике своје и да нас прими у Царство своје Небеско" рекао је између отац Николај црноречки.

   Милошћу Божијом присуствовали смо овој Светој Литургији те Вам тако преносимо и пастирску беседу која је окрепила све присутне вернике уз сверадосни поздрав - Христос васкрсе!

      

припремили:
Портал Новинар.Де,
Иван Максимовић,
Косовска Митровица,
Србија

Косовска Митровица: “Српски полицајци” свакодневно у сукобима! ФОТО

Косовска Митровица: "Српски полицајци" свакодневно у сукобима!

“Српски полицајци” крећу у напад!

Наоружани људи у униформама специјалних јединица српске полиције на самом рубу Косовске Митровице свакодневно, од почетка пролећа, учествују у жестоким сукобима. Претрчавање брисаног простора, заузимање положаја иза препрека док их прати фијук метака који прозује поред главе или ударају у металну површину заклона, магла од сузавца и димних бомби, део су свакодневнице скривене за медије.

Посустајања нема, без страха се осваја стопа по стопа терена ка непријатељу  на супротној страни који их све време засипа жестоком ватром на коју се немилосрдно узвраћа. Борбе трају све док неко са једне или друге стране не буде погођен, онда се подигне рука и све за тренутак стане како би се погођеном указала адекватна помоћ да би се убрзо вратио у борбу. Тако изгледа "заузет термин" у најјужнијем српском Пеинтбол клубу "ТНТ". Паралела између игре и живота, недавне историје и блиске будућности, сећања и наде не само да се осећа већ јесте део живота што потврђује и двадесетогодишњи власник овог клуба Александар Арсенијевић из Косовске Митровице иначе студент  друге године на одсеку Хемије ПМФ-а у Косовској Митровици.


За портал Новинар.де Александар прича како је све почело. "На идеју да отоворим овај Пеинт-бол клуб дошао сам пошто већ пет година тога нема у Косовској Митровици. Видео сам празан простор који је близу града и схватио да је то место веома добро. Млађи или групе могу да дођу овде а да не плаћају превоз. Раније је постојао сличан клуб али у Брђанима и то је трајало свега неколико месеци. Тешко је функционисао јер је људима било прилично непознато а и било је доста удаљено од града. И данас је доста непознато, овде се то углавном видело само на телевизији. Тако да је то и сада нешто ново".

Александар Арсенијевић, врховни командант
 “реалног” Пеинтбол клуба у Косовској Митровици.

Упркос томе за читаву ситуацију постоји велико интересовање а за промоцију се и сам Александар доста труди. Они који би да се опробају у војничким вештинама распитују се о томе како све функционише, на који начин се игра, колико типова игара има. "Овде постоје два типа игара, игра елиминације која траје док се не елиминишу сви чланови противничке екипе и тип игре са заставицама. Једна екипа треба да освоји заставицу противничке екипе коју узимају и носе је до прве сигурне тачке на свој део терена а, истовремено, чувају своју" објашњава он. Иако је живот у овом делу Србије пун неизвесности Александар је одлучно уложио новац за куповину најквалитетније опреме и уређење терена.

На овом месту, након Погрома 17. марта 2004-е године, изграђен је прихватни центар за протеране Роме који су се након извесног времена вратили у своје обновљене куће уз јужну обалу Ибра. По исељењу свих породица ту је никла градска депонија која је убрзо морала бити уклоњена јер се налазила сувише близу града. После свега чему је овај простор служио, морало се обавити опсежно чишћење простора.

"Све сам морао сам. Ангажовао сам предузимаче, довео радне машине, багер који је чистио, камион да све то одвезе, гуме и препреке за оспособљавање терена. Замолио сам ЈКП "Стандард" да ми дају контејнере који су им непотребни и нису више у функцији. Куповао сам чак и радна колица, лопате, грабуље... Терен је морао детаљно да буде очишћен од смећа али и од већих комада камења, вишка земље и песка" прича нам Александар док се у позадини чују довикивање и пушкарање које под налетом адреналина достиже свој пуни врхунац. осим грађевинара приличну помоћ пружили су и његови пријатељи који су заједно са њим обављали финално чишћење и преипрему терена. "То је трајало више од месец дана јер се ради о великој површини. Подразумева се да све мора добро да изгледа али је још важније да буде безбедно за играче". Осим што се води рачуна о безбедности учесника опрема је бирана тако да не загађује околину попут биоразградивих куглица које не утичу штетно на еко-систем. "Купио сам најбољу опрему "Рент-а ган, БТ4 Комбат" пушке које су врло прецизне и издржљиве а користе се у клубовима широм Европе. На овај терен долазе играчи свих узраста јер ово је за свакога ко жели да искуси дозу адреналина".

Било је доста тешко почети. Младалачка енергија и самопоуздање су били главна покретачка снага. Александар је врло рано почео да ради и зарађује али то свакако није било довољно да се почне овакав посао. "Имао сам нешто свог новца али ми је и мајка доста помогла" каже Александар и додаје да се трудио да то буде приступачно свима. "Цене сам оформио тако да је ово најјефтинији клуб у Србији. У другим местима оне су више барем за 200 - 300 динара по играчу. Имамо малу зараду али сам врло задовољан како се све одвија за сада".


О томе да ли је било сумњи у успех овог посла Александар каже да сумња у успех увек постоји али је у ово веровао више пре него што је почело да функционише. "Чим се кренуло у организацију људи су показали огромно интересовање и са нестрпљењем ишчекивали да клуб проради. Стално су питали докле се стигло, када ће почети са радом, просто нису могли више да чекају. Међутим, иако радимо више од месец дана нико од њих није дошао ни да види како терен изгледа". Без обзира на то клуб бележи све већу посету и готово да нема људи у Косовској Митровици који не знају за овај клуб.

Пеинтбол клуб "ТНТ" се простире уз саму пругу Косово Поље - Београд, у дну северног дела града који се спушта ка реци. У близини су смештени Војни ремонт српске војске из времена пре 1999-е, затим градска топлана и најстрожи затвор на Косову и Метохији. терен је местимично "прошаран" далеководима, већим бандерама, затим темељима некадашњих стамбених објеката и на једном делу гомилама земље. Управо ти "брежуци" су наговештај идеје која је још у развоју. Александар има прилично занимљиве замисли а једна од њих је да се на овај терен изгради реплика главног моста у овом граду на коме су се одвијали неки од најжешћих сукоба. То ће дати јак печат овом клубу и сигурно додатно мотивисати играче.


Живот у Косовској Митровици је сам по себи врста "пеинтбола" и то у најреалнијем облику. Сасвим је јасна паралела између ова два. "Од самог оснивања клуба имао сам у глави то да су људи стално под јаким политичким притиском, фркама, акцијом и да им треба место где ће моћи да се испразне, да ослободе покренути адреналин. Тако да имамо нешто где људи могу да смање дозу напетости која се скупља у граду а да је сасвим сигурно и безбедно". По том моделу је осмишљен читав концепт овог терена и у одређеној мери представља пресликану ситуацију из града. "Контејнери су препреке баш зато јер су се људи склањали иза контејнера да би сачували своју главу онда када је било правих сукоба".

Посебна драж играња Пеинтбола у овом клубу јесу униформе Посебне јединице српске полиције из времена оружаних сукоба последњег рата који у другачијем облику али још увек траје на Косову и Метохији.

 "Сећамо се те јединице још увек. Чак и млађи знају за њих и да су шетали овим градом, у нека срећнија времена. Људи дођу и кажу - дај мени ПЈП униформу" завршава своју причу Александар Арсенијевић, Србин из Косовске Митровице и највероватније једини власник Пеинтбол клуба у Србији где ова игра највише мирише на свакодневну реалност.

Више фотографија на нашој страници ФОТО


Иван Максимовић,
Косовска Митровица,
СРБИЈА

ЗВЕЧАН: Осмишљене и пажљиво управљане провокације Срба на северу КиМ (ВИДЕО)

Звечан: нешто пре 17 часова данас, током мирног поподнева у Звечану, изненада се појавила група од десеторо окупаторских војника у пуној ратној опреми и правој борбеној формацији. Код свих је оружје било на готовс и то је, у први мах, збунило оне који су се нашли на улици а онда су уследила и разјашњења. Појава наоружаних окупаторских војника у чисто српској средини а у време када се све више говори о појавама и притисцима шиптарских паравојних формација доживљава се једино као провокација.

Аустријски војници пролазе крај портрета генерала Младића у Звечану.

Један од присутних Срба имао је са собом камеру коју је укључио и питао војнике "шта ће они ту?". То је изазвало врло негативну рекацију код окупатора те су тражили да се са снимањем одмах прекине. Њихово објашњење за овакву појаву је било класично политички формулисано. "Овде смо у мировној мисији".

Код Срба, посебно у Звечану, још увек је врло жива успомена на прошлогодишње пуцање по српским цивилима на мосту недалеко од центра Звечана када је више Срба повређено. Тада је то учињено како би се уклониле српске барикаде и омогућио што лакши превоз шиптарским службеницима који се отворено залажу за поробљење или прогон Срба на Косову и Метохији.

"Преговарач".

Током инсистирања да се прекине са снимањем, окупаторски војник који је разговарао са локалним Србином, рекавши да му "даје добар савет", тражио је од њега да "пожури, престане да снима, прекине тако да прича са њим, да се покупи и што пре одатле" што овај није учинио.


У том тренутку се већ окупило неколико овдашњих Срба а група окупаторских војника,  све време држећи прст на обарачу, направила је широк круг око места где су они "разговарали".

"Представник" окупаторских војника је затим рекао да су ту због експлозије која се синоћ десила у Звечанском насељу Колонија. Срби су се због тога нашли увређеним јер ни један војник нити истражитељ није послат да разреши случај трговине органима киднапованих Срба ни било ког злочина над српским народом али су због "једне експолозије" цео дан надлетали Звечан па на крају довели и војнике у пуној ратној опреми.

Присутни Срби су додали да они (окупаторски војници) могу да шетају, да прођу или шта год им је воља да ураде али оволико наоружаних војника је непотребно јер "није ово Ирак" а они су ипак дошли као да имају намеру да убијају. "Преговарач" је одговорио да је то њихово уобичајено оружје а да су хтели да провоцирају дошли би са тенковима, блокирали би путеве и раскрснице, целу област би ставили под своју контролу. То је опет подсетило на догађај када је мост у Звечану блокиран и када је пуцано на српски народ.
Такође, приликом недавног суђења Србима за нереде које је 17. марта 2008. године изазвао КФОР, УНМИК и Међународна заједница окупирајући Суд на дан Погрома када су знали да ће разгневити Србе, на месту званом Дудин Крш стационирано је неколико стотина окупаторских војника, тенкова, борних кола, возила за разбијање демонстрација и све то уз подршку борбених хеликоптера. Да ли је то провокација, поробљавање, тотална окупација или можда промоција вредности Европске уније свако може да донесе сопствени суд.

На примедбу да случај експлозивне направе припада полицији а не "војсци" окупаторски војник је одговорио "ми смо за вас (Србе) једна врсте полиције" да би му овај одговорио да су они за Србе окупатори и не могу да буду ништа друго.

Дечак који је окупатору објаснио оно шт о су сами требали да знају јер су због тога и дошли.

Најзанимљивије, ако се уопште може тако рећи, била је чињеница да су ови војници, како су сами рекли, у Звечан дошли по наређењу својих надређених да обиђу место експлозије а да уопште нису имали представу где се експлозија догодила и њихова шетња кроз насеље је заправо била резултат лутања! Након изненадног сусрета наставили су даље да би на крају улице питали дечака који се ту нашао да им покаже где се то место налази(?!). Посебно ако сами тврде да је КПС (шиптарска полиција) у помоћ позвала ЕУЛЕКС који се за помоћ обратио КФОР-у па су они дошли. Да ли је то био изговор ових људи под пуном ратном опремом не знам али је више него чудно да се повећа група војника шаље на место огађаја пешице а да сами војници уопште немају представу где се то догодило? Звучи више него неорганизовано за једну од највећи војних сила света. Или су свесно лагали или их је неко од надређених свесно гурнуо на то место надајући се да ће тако испровоцирати неки догађај, пуцњаву или било шта што би пружило повод за веће оружано насиље. Срби, наравно, нису глупи попут таквих идеја а нису ни људи који би се тек тако залетели на противника за кога знају шта је у стању да учини. Овакве акције вређају али не могу натерати народ на непромишљене потезе какве неки мрачни умови прижељкују заснивајући их на предрасудама док истовремено занемарују "предрасуде" о себи. Србин јесте неустрашиви ратник али онда када за то дође право време.

Од лошијих ствари о српском народу стоји то да су замрла сећања и на претходну деценију и злочине почињене над Србима а камоли у неко даље време, тако да неће бити вишка да подсетимо да је Аустро-угарска војска (данашњи Аустријанци, Мађари и Немци) починила неке од најстравичнијих злочина над нашим народом и уопште у Првом светском рату. Један младић у војвођанском селу је растргнут на сред пута привезан коњима за репове само зато што се ту нашао јер није могао да одоли а да се из близине не надиви гиздавим царским коњима. Његова љубав према овим племенитим животињама је од Аустријанаца претвроена у страшну смрт коју је његова породица посматрала кроз прозор. Села су спаљивана редом и уништавана до темеља ако би им се нашла у близини. Српски сељаци, без обзира на узраст, пол и било шта друго били су масовно вешани да би се ти војници после тог чина фотографисали крај њих. Клања, силовања, пљачке. Све су то чинили претци ових "припадника мировне мисије" под којим је страдало више Срба него што је то било током свих година под шиптарским терором. Бројни су злочини од њихових предака и у Другом светском рату као и свесрдна помоћ свима који су били против Срба током ратова деведесетих. Сасвим је могуће да нико од војника није пуцао на Србе али је то апсолутно небитно, треба видети шта би се десило када би се за то створила прилика. Са свима који су могли видели смо шта се дешавало. Из њих су, попут Призрена 1999. па до јуна прошле године, остајали само српски лешеви и крв. Не треба им се светити, јер то није наше, али њихово присуство увек изискује максималну опрезност и пажњу.

Аустро-угарски војници вешају српске жене у Првом светском рату. Извор: Српска мрежа

припремио:
Иван Максимовић
Звечан, СРБИЈА

Пре 14 година Србија се борила против читавог света, данас један човек удара шамар Србији која га за то плаћа - “Because it is there”!

Како би се у патологији могла назвати изопаченост али не када је у питању појединац већ колективно лудило читавог народа?

Једна од фотографија којима Кенон дочарава своје путовање кроз Србију.

Намера једног Британца, Кевина Шенона, да препешачи Србију пренета је у свим медијима! Не само водећим, не и интернет медијима већ и путем многих блогова и инфо служби разних компанија. Ово сасвим сигурно може да буде мерило изузетног ексклузивитета који прати једног човека који пешачи некуда. Има ли заиста икакве помпе у пешачењу? Ја је не видим. Жив ушао, жив изашао. Хоће да прошета, Боже мој, нека шета. Ова наша Србија је слободна земља. Што би народ рекао "равно му поље до Косова"! А, ту... Шта ту има? Шта је иза тог равног поља? Зид, литица, река, јама? То изгледа нећемо сазнати јер овај Британац је решио да "целу" Србију препешачи али - од Суботице до Прешева!

Фотографије су са његовог Фликр налога а са овг пешачења. Поред ових углавном су мотиви са оронулим зградама, рурални пејзажи и мртве животиње.

Четрнаест година после бесомучног, зверског и демонског бомбардовања Србије са једном једином намером - да се преотму Косово и Метохија и опљачкају енормна природна блага, имамо једног припадника из народа који је у бомбардовању предњачио - Британца, који кезећи нам се у лице пешачи Србијом "с краја на крај"! Правећи и почетак и крај тамо где њему одговара. Свели смо државу на парче крпе коју може да краји, изгледа, баш сваки "клинац" коме се то прохте. Читајући вест у многим али заиста многим медијима тражећи онај танани детаљчић о објашњењу зашто не обилази Косово и Метохију или барем неки део, наишао сам само на глорификовање и уздизање до неба овог пешака. Још срамније за нас он је за своје пешачење нашао спонзоре у самој Србији! Међу најважнијим спонзорима истиче се "Туристичка организација Србије" која је организовала ову "студијску посету Србији" и платила све трошкове пута! Њега, такође, плаћају и ВИП телефонија која плаћа све телефонске разговоре и интернет комуникацију у свако доба са сваког места како би белом свету показа одакле докле се простире Србија. За све ово он је основао сајт, има свој блог као и налоге на Фликру, Твитеру, Фејсбуку... На свим друштвеним мрежама шири своју надменост да безобзирно предстваља један свој хир у чему му бесомучно помажу баш - Срби. У Војводини се сретао са представницима градске власти, дакле државних институција, са људима из света културе који су га водили у обилазак Петроварадинске тврђаве, затим остатка града. Ни речи о томе да ли му је ко саопштио да је баш тај мост кога је препешачио срушен током бомбардовања у данима када он шета Србијом. Нема ни помена, ни слике трагова оштећења које је бомбардовање оставило до данас. Не, Србија НИКАДА НИЈЕ БОМБАРДОВА намеће се утисак из дела овог човека који жели да сазна што више "о Србији, народу, култури и историји".

Фото колаж: (Лево) Кенон поздравља читаоце у Србији на поласку свог путовања. (Десно) Призори настали током "шетања" НАТО авиона Србијом 1999 године након чега су се изнедрила и највећа зла али и најбројније болести у Србији.

Овај млади Британац планира да по повратку са путовања напише књигу и направи документарни филм. Ако једану такву идеју спонзорише водећа српска туристичка агенција а подржавају многе компаније, организације, појединци, ко у свету онда може да каже и буде сигуран да је Косово у Србији? На моја питања њему, упућена мејлом који је оставио као контакт у случају опширнијих питања и коментара, није никада одговорио. Питања гласе: "Зашто не обилази КиМ ако већ хода читавом Србијом? Да ли су спонзори знали да неће обилазити Косово и Метохију икако су реаговали? Да ли је још неко имао слично питање?". Уместо оговора (а верујем да ипак нисам једини који то пита) најављено је да можда ипак неће отићи ("стићи") до Прешева али би волео да оде до Лесковца. Да ли жели да ублажи неке ствари или му је неко представио неку нову карту где можда и Прешево "испада из контекста"?

Дан након објављивања исцрпне репортаже о овом пешаку, Политика је објавила и текст "Ко је тражио разарање српских градова" о бомбардовању Србије у Другом светском рату који почиње речима "Поред Ниша и Београда, које су разарали чак 15, односно 11 пута, Енглези и Американци су масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори". Невезано за њега, наравно, али говори све о односима према нама који не губе ни интензитет, ни правац а ни своју природу.

Не кривим и не осуђујем њега, шта се њега тичу наше ране? Он је дошао на идеју, нашао некога да га подржи и "тера своје". Каже се у народу "није луд онај што је појео девет проја, него онај што му их је дао". Дакле, шта и ко смо ми у читавој причи? Пуна подршка у новинама, телевизијама, блоговима, на друштвеним мрежама? А нико да се оглси, ако је нешто попримило толико размера а штетно је Србији, да се ту нешто промени, оштро одреагује и спречи или измени таква акција.

 Не, он ће неометано осрамотити Србију и то - пешице! Каже волео би бар до Лесковца. Не знам само којим путем, можда кроз Грделичку клисуру? Да, то је онај правац на коме је, на данашњи дан 12. априла 1999. године (другог дана Православног Ускрса) НАТО авијација са два пројектила погодила путнички воз у Грделичкој клисури где је спржено и убијено преко 15 људи (од силине експлозије никада се са сигурношћу није могао утврдити број убијених јер су тела раскомадана до непрепознатљивости) а на десетине их је рањено.
Не зна се место нити ишта од остатака најмлађе жртве масакра у Грделици, шестогодишњем Бранимиру Станијановићу. Бранимир је са родитељима, тог дана, кренуо код баке у село Мачкатица, у близини Сурдулице. Тамо никада није стигао. Његов поглед жељан сунца, можда посматрајући пролећно небо упрт баш у правцу бомбардера, његово срце пуно љубави, топлине и дечије неискварености, као у некој видео игрици притиском на дугме џојстика, раскомадао је пилот са висине од неколико хиљада метара. Уздижући се ка небу душа малог Бранимира се можда негде у поднебесју сусрела непосредно са пилотом који је ликовао над жртвама. Верујем, ако је тако било, да му је Бранимир упутио осмех. Исти онај осмех који ће упутити и деца иза бодљикаве жице у Ораховцу, Великој Хочи, Поморављу, централном Косову.

Ни за један злочин над Србима нико никада није одговарао. Напротив, недавно, док се Србија присећала жртава бомбардовања, холандска краљица Беатрикс на "свечаности" у главном граду те државе Хагу, одликовала је ратне пилоте те земље за "заслуге у бомбардовању Србије" окачивши им на барјак натпис "Косово 1999".

У Хашком казамату су завршили сви Срби који су мање или више успешно али часно бранили своју земљу. Најнечасније и срамније одлуке у светском правосуђу донете су у том "Суду" а изречене над Србима. Ко од нас живих о томе говори? Заборавили смо жртве, заборавили предаке и њихову борбу. Газимо по свему што су за нас учинили. О мртвима више не говоримо ни најлепше ни најружније. Не говоримо уопште. Оставили смо их да "по други пут умру" како каже Душан Ковачевић. А шта се заправо дешава? Јесу ли они заиста мртви? У заблуди је свако ко тако помишља јер они однекуд гледају на нас али у њиховим очима данас, ми смо лешеви.

Иван Максимовић
СРБИЈА

БРЂАНИ - ФОТОГРАФИЈЕ

Срби из Косовске Митровице и околине окупљају се већ неколико дана у Митровичком насељу Брђани. На том месту, преваром је започета а употребом силе се наставља изградња кућа за Шиптаре који НИКАДА нису живели ту. Употреба силе постала је потпуно отворена а више не скривају ни наоружани Шиптарски цивили који су у јакој свези са Шиптарском полицијом, ЕУЛЕКСОМ, КФОР-ом а ни српска власт не заостаје пуно у помагању окупаторима.

Ово су неке од фотографија које су заправо фрејмови из видео снимка који ће такође бити објављен у току дана:

Шиптар се слободно шета са Калашњиковим у рукама након што је осматрао окупљене Србе неколико минута

Срби упозоравају све припаднике МЗ на наоружане цивиле. Циничан осмех је једини одговор на то. Окупатор је окупатор...

Забринута српкиња посматра место окупљених Срба међу којима је и њен син.



Више фотографија на нашој страници ФОТО

КОСОВСКИ ЗАВЕТ – ЈОШ ЈЕДНОМ

     Након емисије „Пирамида“ на телевизији која себе још назива и Првом српском ТВ (а то тек маркетинга ради), осетио сам као да сам по први пут суочен са оном српском свесношћу и одлучношћу која је одолела Османлијама на Косову (Србија још читав век након губитка свих племића и војсковођа остаје извесно самостална!) онако како то данас чине Срби на барикадама – својим телима. Онако како је „сељачка (домаћинска) класа“ пробила Солунски фронт и касније извојевала прву слободну територију под фашистичком Немачком.

     Угњетен, измучен, пребијан, обезнађен, изгладњиван, промрзао, изневерен, издат  и сатанизован од самих слугу непомјаника па и своје „браће“ и „пријатеља“ - Србин се бори и побеђује! Ето, такав је био наш српски народ. То сада изгледа тек као легенда, бајка, епска песма... Јесте све то али је и више од тога истина је то и живот! Баш оно што је сам Господ открио о Себи, не ученима већ нама, простима. Кад све то изађе из медијског манира и постане наш живот, изнова се облачи униформа, узима оружје и подиже барјак са православним крстом на врху. Не уз дреку пијаних и брадатих, у крзно одевених и са опасаним ножевима о појасу „Србенда“ какве је створила комунистичка пропаганда а ми, нажалост, прихватили као истину. Не таквих дрекаваца већ вредних, освешћених и освећених  и сједињених – Срба. Простог човека, светосавског духовника (не "модерног"и екуменског паписте), учењака и сваког способног да оружје понесе или како у борби помогне. Како то каже наш Владика Рашко-призренски, г. Артемије: „Нека падне град, али нека падне у борби“. 

     Ако је, као и овај пут, један човек довољан да то учини, то није дело снаге ни ума било кога од нас пролазних људи већ снага Истине и вере. Кад је такав онда и један Србин може много! Нећу сада приложити ТВ емисију коју сам горе поменуо, а за коју ДУБОКО ВЕРУЈЕМ да је намештена након приложених гласова како је то већ обичај те емисије. Хоћу само да чујете како говори – говори, не чита унапред састављено –управо један од онаквих, већ описаних Срба. Браћо и сестре – Драгослав Бокан:

 "Када сам снимао Високе Дечане и након тога отишао у Америку, слике Богородице Дечанске и Христа са мачем су ме вратиле преко океана, у огањ рата. Не приче, не политика. Неми погледи и позив нама да будемо тамо где треба да будемо. И то је прича о Косовском завету. Не одустати, не предати се, веровати, знати ко си и чији си. Изабрати између онога: са Богом или против Бога. Веома једноставно" подсећа у свом маниру Драгослав Бокан.