Како би се у патологији могла назвати изопаченост али не када је у питању појединац већ колективно лудило читавог народа?
 |
| Једна од фотографија којима Кенон дочарава своје путовање кроз Србију. |
Намера једног Британца, Кевина Шенона, да препешачи Србију пренета је у свим медијима! Не само водећим, не и интернет медијима већ и путем многих блогова и инфо служби разних компанија. Ово сасвим сигурно може да буде мерило изузетног ексклузивитета који прати једног човека који пешачи некуда. Има ли заиста икакве помпе у пешачењу? Ја је не видим. Жив ушао, жив изашао. Хоће да прошета, Боже мој, нека шета. Ова наша Србија је слободна земља. Што би народ рекао "равно му поље до Косова"! А, ту... Шта ту има? Шта је иза тог равног поља? Зид, литица, река, јама? То изгледа нећемо сазнати јер овај Британац је решио да "целу" Србију препешачи али - од Суботице до Прешева!
 |
| Фотографије су са његовог Фликр налога а са овг пешачења. Поред ових углавном су мотиви са оронулим зградама, рурални пејзажи и мртве животиње. |
Четрнаест година после бесомучног, зверског и демонског бомбардовања Србије са једном једином намером - да се преотму Косово и Метохија и опљачкају енормна природна блага, имамо једног припадника из народа који је у бомбардовању предњачио - Британца, који кезећи нам се у лице пешачи Србијом "с краја на крај"! Правећи и почетак и крај тамо где њему одговара. Свели смо државу на парче крпе коју може да краји, изгледа, баш сваки "клинац" коме се то прохте. Читајући вест у многим али заиста многим медијима тражећи онај танани детаљчић о објашњењу зашто не обилази Косово и Метохију или барем неки део, наишао сам само на глорификовање и уздизање до неба овог пешака. Још срамније за нас он је за своје пешачење нашао спонзоре у самој Србији! Међу најважнијим спонзорима истиче се "Туристичка организација Србије" која је организовала ову "студијску посету Србији" и платила све трошкове пута! Њега, такође, плаћају и ВИП телефонија која плаћа све телефонске разговоре и интернет комуникацију у свако доба са сваког места како би белом свету показа одакле докле се простире Србија. За све ово он је основао сајт, има свој блог као и налоге на Фликру, Твитеру, Фејсбуку... На свим друштвеним мрежама шири своју надменост да безобзирно предстваља један свој хир у чему му бесомучно помажу баш - Срби. У Војводини се сретао са представницима градске власти, дакле државних институција, са људима из света културе који су га водили у обилазак Петроварадинске тврђаве, затим остатка града. Ни речи о томе да ли му је ко саопштио да је баш тај мост кога је препешачио срушен током бомбардовања у данима када он шета Србијом. Нема ни помена, ни слике трагова оштећења које је бомбардовање оставило до данас. Не, Србија НИКАДА НИЈЕ БОМБАРДОВА намеће се утисак из дела овог човека који жели да сазна што више "о Србији, народу, култури и историји".
 |
| Фото колаж: (Лево) Кенон поздравља читаоце у Србији на поласку свог путовања. (Десно) Призори настали током "шетања" НАТО авиона Србијом 1999 године након чега су се изнедрила и највећа зла али и најбројније болести у Србији. |
Овај млади Британац планира да по повратку са путовања напише књигу и направи документарни филм. Ако једану такву идеју спонзорише водећа српска туристичка агенција а подржавају многе компаније, организације, појединци, ко у свету онда може да каже и буде сигуран да је Косово у Србији? На моја питања њему, упућена мејлом који је оставио као контакт у случају опширнијих питања и коментара, није никада одговорио. Питања гласе: "Зашто не обилази КиМ ако већ хода читавом Србијом? Да ли су спонзори знали да неће обилазити Косово и Метохију икако су реаговали? Да ли је још неко имао слично питање?". Уместо оговора (а верујем да ипак нисам једини који то пита) најављено је да можда ипак неће отићи ("стићи") до Прешева али би волео да оде до Лесковца. Да ли жели да ублажи неке ствари или му је неко представио неку нову карту где можда и Прешево "испада из контекста"?
Дан након објављивања исцрпне репортаже о овом пешаку, Политика је објавила и текст "Ко је тражио разарање српских градова" о бомбардовању Србије у Другом светском рату који почиње речима "Поред Ниша и Београда, које су разарали чак 15, односно 11 пута, Енглези и Американци су масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори". Невезано за њега, наравно, али говори све о односима према нама који не губе ни интензитет, ни правац а ни своју природу.
Не кривим и не осуђујем њега, шта се њега тичу наше ране? Он је дошао на идеју, нашао некога да га подржи и "тера своје". Каже се у народу "није луд онај што је појео девет проја, него онај што му их је дао". Дакле, шта и ко смо ми у читавој причи? Пуна подршка у новинама, телевизијама, блоговима, на друштвеним мрежама? А нико да се оглси, ако је нешто попримило толико размера а штетно је Србији, да се ту нешто промени, оштро одреагује и спречи или измени таква акција.
Не, он ће неометано осрамотити Србију и то - пешице! Каже волео би бар до Лесковца. Не знам само којим путем, можда кроз Грделичку клисуру? Да, то је онај правац на коме је, на данашњи дан 12. априла 1999. године (другог дана Православног Ускрса) НАТО авијација са два пројектила погодила путнички воз у Грделичкој клисури где је спржено и убијено преко 15 људи (од силине експлозије никада се са сигурношћу није могао утврдити број убијених јер су тела раскомадана до непрепознатљивости) а на десетине их је рањено.
Не зна се место нити ишта од остатака најмлађе жртве масакра у Грделици, шестогодишњем Бранимиру Станијановићу. Бранимир је са родитељима, тог дана, кренуо код баке у село Мачкатица, у близини Сурдулице. Тамо никада није стигао. Његов поглед жељан сунца, можда посматрајући пролећно небо упрт баш у правцу бомбардера, његово срце пуно љубави, топлине и дечије неискварености, као у некој видео игрици притиском на дугме џојстика, раскомадао је пилот са висине од неколико хиљада метара. Уздижући се ка небу душа малог Бранимира се можда негде у поднебесју сусрела непосредно са пилотом који је ликовао над жртвама. Верујем, ако је тако било, да му је Бранимир упутио осмех. Исти онај осмех који ће упутити и деца иза бодљикаве жице у Ораховцу, Великој Хочи, Поморављу, централном Косову.
Ни за један злочин над Србима нико никада није одговарао. Напротив, недавно, док се Србија присећала жртава бомбардовања, холандска краљица Беатрикс на "свечаности" у главном граду те државе Хагу, одликовала је ратне пилоте те земље за "заслуге у бомбардовању Србије" окачивши им на барјак натпис "Косово 1999".
У Хашком казамату су завршили сви Срби који су мање или више успешно али часно бранили своју земљу. Најнечасније и срамније одлуке у светском правосуђу донете су у том "Суду" а изречене над Србима. Ко од нас живих о томе говори? Заборавили смо жртве, заборавили предаке и њихову борбу. Газимо по свему што су за нас учинили. О мртвима више не говоримо ни најлепше ни најружније. Не говоримо уопште. Оставили смо их да "по други пут умру" како каже Душан Ковачевић. А шта се заправо дешава? Јесу ли они заиста мртви? У заблуди је свако ко тако помишља јер они однекуд гледају на нас али у њиховим очима данас, ми смо лешеви.
Иван Максимовић
СРБИЈА
No comments:
Post a Comment