Војсковође, помрачени умови, сурова убиства, прељуба, похлепа и охолост, освета и Пирова победа главни су мотиви који се у изврсним драматичним обртајима преплићу у сваком делу једног од најгенијалнијих писаца свих времена - Шекспира. Осећај, овог непревазиђеног врха светске писане имагинације, за употребу прецизне дозе и правог тренутка одређеног мотива остао је недостижан до данас.
Међутим, сведоци смо времена у коме брилијантно режирана недела и догађаји својом маестралном виртуозношћу бацају сенку и на ту светску величину. Свети владика Николај о Шекспиру је рекао „Ја њега не знам али он мене зна“.
Ко је то данас, што зашиљеном дрвеном оловком без „срца“, исписује радњу, дијалоге и злочине над Србима кога ми не знамо а он нас познаје? Познаје тако добро да нам је главу затровао па она уместо да влада – издаје. Срце начео трулежним вилицама па кида бесомучно да прегризе жилу куцавицу. Душу обгрлио смртно хладним рукама па би да је преотме. Ипак, не може он њу имати јер је Божија. Прети грозном смрћу а заборавља да „Срб је Христов, радује се смрти“ и певајући умире. Убија где и кад стигне јер је „хтео и Христа, крвљу да излије
ал' безумни не зна да крв душу мије “.
Данас, на дан Усековање главе св. Јована Крститеља – густ смрад уливен је у ноздрве србског бића. Од узурпиране цркве на Косову и Метохији до ојађене државе.
Глава l
ПОМРАЧЕН УМ ЈОШ МРАЧНИЈЕ СРЦЕ.
Данас је велики хришћански празник Усековање главе св. Јована Крститеља.
О догађају: Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арапског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру.
Преузето са: http://www.eparhija-prizren.org/ praznici/
Догађај времена данашњег: Теодосије Шибалић, не баш познатог порекла по оцу (не сакривеног већ непотребног за знати). Беше Теодосије канонски изабран за викарног епископа и би му дата на управу Липљанска епископија. А за време управљања канонског Епископа ГГ. Артемија епархијом Рашко-призренском. Но Теодосије, зли изданак, одбаци своју закониту епископију липљанску и устреми се на свог духовног оца Епископа Артемија, који га је у Христу Господу духовно родио. Појашњење: „Свети оци су браком (духовним) именовали још једну свезу, и то између Епископа (женика) и његове епархије (невесте). Ако се у домаћој цркви (браку) спасава неколико душа колико је онда претежнији овај духовни брак у коме се спасава неупоредиво више душа?
...
...
На крају, сетимо се како је Свети Јован Крститељ изобличавао цара Ирода поводом његовог безакоња: "Не можеш ти имати жену брата свога (живог) Филипа". Тако и ми, прогнани монаси распете Епархије, говоримо Епископу Теодосију и онима који су га неканонски изабрали: "Не можеш ти имати њу (невесту-епархију) оца свога (живог канонског женика)!"
Како у оно време тако и сада безакоње се додаје на безакоње, следствено томе уз титулу незаконитог Епископа рашко-призренског Теодосија придодају се речи прељубочинац и безаконик“.
Аутор: Протосинђел Евтимије, текст: Не можеш ти њу имати
Преузето са: http://www.srbinaokup.info
Против ових али ранијих безакоња уста Владика Артемије али га не желећи јавно разобличивши (верујем да је то зато што се српски народ у овој епархији све више враћао цркви и да се не би саблазнио и ужаснуо тим сазнањем и можда поколебао на свом путу спасења) већ је, унутар Цркве, канонски одредио да се Теодосије рашчини на шта је као законити Епископ имао право а, с обзиром на чињенице, слободно можемо рећи и дужност. Теодосије тада, уз помоћ мрачних умова и кнезова овога света, уместо да се покаје, незаконито преоте невесту (епархију) прогнавши и то - свога духовног оца! Током разбојничког пира поводом узурпирања епархије, пред Теодосијем играше многе Саломије и Иродијаде. Свака част и достојанство овде су презрени. Омамљеном Теодосију блуднице у глас затражише и срце, и бубреге, и главу Јованову (Србинову) за коју сам Теодосије, као и Ирод, зна да у њему нема кривице. Но што је обећао, мора испунити. Не из части већ зато јер је својом вољом пристао на ропство и сервилност и тако одузео себи сваку могућност избора.
Глава ll
МОНОЛОГ ЛУДИЛА
Ово би Шекспир, као и свако од нас, сигурно могао пресликати али даљи заплет ипак је ван његових људких могућности. Управо чин који је данас одигран.
Како јавља (ЈЕДАН ОД РЕТКИХ) а немачки медиј на српском језику „Блиц“, новоизабрани командант КФОРА Фолкер Халбауер, на позив „епископа“ Теодосија присуствовао је данас литургији у „обновљеној“ Митрополији у Пећи.
Нејасно када али у току истог дана изјавио је „српским“ новинарима (од којих нико не извештава детаљно о овоме) како је већ прва два дана присуствовао важним догађајима а у готово исто време шаље поруку на Запад по Бечком „Куриру“ о свом доживљају Срба. Од „важнијих догађаја“ издваја прво своје присуствовање „јуче у косовском парламенту поводом окончања надгледања независности“ а потом и присуствовање „литургији у овом обновљеном храму. У наставку се наводи како је овај аустријски бригадир позвао „на дијалог“. У одвојеној вести истог дана „Блиц“, али и сви други медији, преносе и остале речи аустријског бригадира својим надређенима „због спорних граница ка Србији Косово остаје буре барута“. Ту се драматика подиже за неколико октава насумично изреченом цифром када је у питању број повређених окупаторских војника у самоодбрани Срба од чак „100“ (и словима – сто -). Па где је фотографија, снимак, било какав доказ бар једног повређеног? Не кажем да их није било, било их је – лично сам видео! Али мислим да је на праву цифру додата бар једна нула. Са којом намером не знам али зар то не подсећа на нешто „100 за једног војника“ шта ли то беше? Можда бих могао да се присетим да бригадир није остао тајновит са „плановима за решење кризе на северу Косова“. Најдаље иде када каже да је окупатор покушајима да уклони барикаде навукао „гнев српских сепаратиста“! У истом дану када га је прељубочинац и оцеубица Теодосије позвао и угостио у Православном храму. Какво скрнављење од некога ко би да се уброји међу „великодостојнике“.
Овде се питам, да ли је Шекспирова људска ограниченост или пак одсуство сваке лудости могло да народ у једој земљи који жели да у живи њој, у својој домовини, могла да спречи тај генијални ум створи реченицу таквог склопа? Не, не постоји таква реченица јер то заправо нема никаквог смисла нити логике, ко би у то поверовао? А није да Шекспир такве људе није осећао, макар у фикцији, онда када каже у Млетачком трговцу „ко тражи правду наћи ће је и више него што је тражио“. Јеси ли то читао, бригадиру? А знао је тај Шекспир не само тебе већ и онога ко је тебе таквог на „литургију ПОЗВАО“ па се после ње тако осионо шириш силованом српском земљом, као многи твоји, додуше покојни преци, од цара до рудара.
Глава lll
ЗЛО НИКАДА НЕ ИДЕ САМО
Да у српској Власти постоји барем трун људста, самопоштовања и достојанства, ни тај прељубочинац и безаконик не би могао да у Србији окупља себи сличне. Пљујући, псујући, проклињући млаког Тадића Срби су чезнули да на власт дође Србин... и дошао је а са собом довео још таквих „Срба“. Један од њих, током овог истог дана и баш на овај празник, отишао је да се поклони германском царству а да пред својим народом глуми зверку, додуше не велику већ неку малу. Не вука већ вучића у Берлину. Тај Вучић је „након састанка изјавио да ће убудуће Србија доносити одлуке у складу са потребама својих грађана а поштујући међународно правне и политичке обавезе“. Дакле НЕ У КОРИСТ већ ПО ПОТРЕБИ ГРАЂАНА. А ко ће доносити процену о потребама када оне нису на корист? Које су то међународно правне и политичке обавезе и према коме то, од звери који је растржу, Србија ИМА ОБАВЕЗЕ?
Вучић наводи да „знамо шта су нам обавезе али морамо да размишљамо о економском бољитку народа“. Шта је то, по теби Вучићу, „бољитак“? Нешто боље или нешто што боли? Јесмо ли продати или уцењени? Наравно да се ради о Косову али је тај Вучић сасвим смело рекао да ОН НЕ ЖЕЛИ ДА ГОВОРИ О САДРЖИНИ РАЗГОВОРА. Коме сме ако не народу кога представља и коме би требало да полаже рачуне? Можда неком аустријском бригадиру кога је поверио, исто тако, обезакоњеној цркви?
Сасвим јасно најављено одсецање главе Јованове (Србинове). А најчешће српско презиме јесте Јовановић од Јован.
Крвави пир киднаповања, силовања, паљења, одсецања органа опасно се, уз пристанак аномираног дела српског измученог тела, приближио глави.
ЕПИЛОГ?
Џелат сигурним и спорим корацима силази низ степениште ка тамници српског бића. Једном руком носи, од прекланих вратова, назубљену секиру а другом прелази преко храпавог зида премазаног исушеним засирцима крви, читајући рељеф попут књиге за слепе испуњен српским именим, јауцима, лелеком али и песмом, одлучношћу, непоколебљивошћу. Ту се увек најежи и рефлексно скупи песницу, стегне зубе и за пар степеника приђе ближе тамници. Толико дубоко да га ни Шекспир у својој машти није могао пратити.
Али знао је Шекспир и тог Џелата, и тог Теодосија и тог Вучића, које још у „Хенрију Vlll“ најављује гротексним признањем главног (не)јунака који барем не крије да „нема звери тако окрутне да за милост не зна. У мени милости нема ни трун те стога, ја звер нисам“.
Теодосије – шта си ти? Вучићу – шта си ти? „Срби“! – шта сте ви?
Текст: Кари Бадер
No comments:
Post a Comment