НЕ ТАДИЋУ!

     Тадић је позвао Србе са севера Косова да напусте барикаде и „храбро“ оду кућама... Шта кажу Срби на барикади у  Косовској Митровици?

 

Барикаде на излазу  из КМ.

 

 

     Један од њих, који „преко свих својих мука не жели да га још и прозивају зато што говори оно што јесте“, сматра да је за свој идентитет довољно да каже да је ту рођен и да је сада, са својих 70 година, пензионер из Косовске Митровице. За њега је стање на барикадама више него јасно а будућност се одређује искључиво овде, на терену. „Видите господине,   што смо ми мирнији то су КФОР и Еулекс беснији и луђи више. Ми смо мирни и никога не дирамо. Ако треба поставићемо и тродупле барикаде. Да пређу могу само преко нас мртвих јер ово је Србија. То што Тадић прича, то му је узалуд. Да је он председник као што би то требао да буде он би дошао да нас посети овде. Овде су жене које су кући оставиле чланове своје породице  болесне и дошле да се мрзну овде са нама“. Он истиче да на барикадама има доста жена које су чак и храбрији и ватренији борци од мушкараца. Каже да даноноћно трпе „гађања, узнемиравања и свака чуда“ од окупатора. На питање „хоће ли бити нешто од тога што Тадић каже он одговара „Биће, биће. Победићемо. Могу све да нас побију али неће проћи“  и додаје да тако мисле сви Срби на северу Косова и да то важи за све барикаде. „Нека  нас побију све, као што су то урадили у Крагујевцу у Другом светском рату. Тадићева порука  ми је врло нелогична и представља сраман и некултуран чин за једног председника. Ми барикаде нећемо скинути већ ћемо их појачати. Кад човек изгуби страх он више не зна за препреке. Страх је у нас нестао“ одлучно и смирено говори овај старосредеоц. Са стране му добајуцу да дода и то како је протеран из своје куће која је потом спаљена и како је остао без ичега, са минималном пензијом. Одбија да говори о томе јер је у овом тренутку општа слика положаја Срба битнија од тога, каже.

Барикаде на излазу  из КМ.

 

     Следећи саговорник је готово збуњен што питам за име и показује руком на оближњу зграду „Ту живим, бре. Одавде сам“. Питам за мишљење оТадићевом  ставу о барикадама. Мало оклева па каже: „Па, он се труди, труди се“. Занима ме како се то види, у чему се Тадић труди? „Труди се да нас прода Бриселу. Мало по мало. Прво дипломице, па да учествују у овоме, па у ономе... и тако, мало по мало“.

     Испред контејнера, у коме је смештен телевизор, а који је као топлији од оближњег шатора стоји неколико људи. Хладно је, увукли су главе у јакне и дувају у дланове да се загреју, у полумраку. Упрокос свему, сви су добро расположени. „Ја сам Зоран, рођени Митровчанац“ представља се један од њих цупкајући због хладноће. „Прво сам љут на председника државеТадића јер није дошао да нас обиђе овде. Друго, не може он да даје такве изјаве. Није ово његова прћија него држава Срба. Ако он сматра да држава може да буде по његовом како би ушла у Европску унију, то је само обмана. Тек ће они (ЕУ) да измисле нове услове, те уради ово те дај онога... По њиховом ће остати само „Београдски пашалук“ али ми смо издржљиви и остајемо на барикадама“. Зоран не верује ни у какве добре намере Тадића према Србима „он се окренуо само менторима са запада и Шиптарима“ сигуран је он. Изјаве попут ове данас „нама на једно уво уђу на друго изађу“ каже Зоран. „Да се не изражавам огавно али од тога нема ништа. То ти је то, буразеру“.

     Окупљени се смешкају, причају шале, препричавају догађаје. Светло гори у шатору и око њега али је опет мрачно. Нестаје струја, овде је то природнон. Једина светла су фарови аутомобила, зграде на јужној (шиптарској) страни града и немачки бункери на крову Културног центра који се налази тик уз успротну обалу Ибра.

 Текст и фото: Иван Максимовић - ИванКос