25.11.11

ОКРШАЈ КОД ДУДИНОГ КРША

СРБИ УПОТРЕБИЛИ СИЛУ!
    

     Падала је ноћ над Косовском Митровицом и околином. Сумаглица кроз коју су се назирале силуете и тек наслућивало тамноплаво небо изазивала је неки чудан осећај у људима. Ипак су сви обављали своје свакодневне послове занемарујући „инстикт“ који је у њима куцао попут телеграфа.


Више фотографија на нашој страни "ФОТО"

   
     Околина је полако тонула у мрак и маглу. Сводили су се рачуни минулог дана, вршило вечерње правило, ђаци су припремали своје торбе за сутрашњи дан а, додуше, било је и оних којима је кафана „друга кућа“...
     Негде мање од сат времена пре поноћи огласиле су се сирене за узбуну у Звечану. Готово истовремено кроз ноћ почињу да брује мотори аутомобила. У том третунку нема струје  мало се шта може са сигурношћу видети. Чују се гласови, жустро договарање. Сви некуда ужурбано крећу. Питам момке на улици шта се дешава. „КФОР је на барикадама“, кажу. Крећемо тамо. Иако је глуво доба, стопирам. Стаје омањи ауто. „Може до барикада?“ „Ајде, ајде“, као да кажу „а куда би иначе у овој ситуацији“? Иако се никада нисмо видели а сви имају навучене капуљаче преко главе и никоме се у том мраку не може назрети лик, нема никаквог страха. Напротив, осећа се изузетна блискост. Стижемо до Рудара, нема никога, настављамо даље према Дудином Кршу. Удаљена светла стварају зраке који допиру до нас и играју своју чудну игру „пресецања“ ваздуха.
     Путем је све организовано. Усмеравање возила, санитети, гас-маске. Излазимо из возила и настављамо пешице. Ускоро стижемо до првих редова. Окупаторски КФОР војници развукли су бодљикаву жицу и поређали се иза ње као шаховске фигуре пре почетка игре. Личили су на зид римских легија који није лако ни задржати камоли померити назад. Међу окупљеним Србима има и жена. Једна од њих баци поглед ка њима и мирно прокоментариса: „О, па нема их пуно. Види им се крај“. Заиста  се видео. Неколико десетина метара назад. Наспрам њих неколико момака стоји крај бодљикаве жице и позива војнике да је пређу. Они се нешто договарају међу собом. Све је више Срба, пристижу у групама.


Више фотографија на нашој страни "ФОТО"
      

     У једном тренутку, као да поспремају своје двориште, Срби прилазе и почињу да склањају бодљикаву жицу и остале металне препреке у виду неких шиљака. Уклања се свака препрека између Срба и несрећних војника којима се то одвија тик уз шитове. Окупатори почињу тада да урлају, као међу собом, како би ваљда поплашили окупљене Србе. Тог тренутка полећу светлећи пројектили изнад глава окупљених Срба што их додатно провоцира. Почињу да певају и да узвикују „Србија, Србија“. Окупаторски војници извлаче палице и дижу их изнад својих глава не би ли изгледали опасније. Србе све време засипају сузавцем након чега им они прилазе и почиње прво узвикивање, затим гурање да би уследили и ударци гуменим палицама по голоруким Србима који су ту јер бране своју земљу. Приморани, чувари барикада, почињу да ломе млађа стабла крај пута и да их користе као палице што се показало врло пркатичним. Окупатор у пуној борбеној опреми није очекивао „равноправног“ противника. Срби и нису били равноправни. Били су надмоћнији!
     Није исто бранити своју земљу, веру, породицу и нападати све то некоме а да не знаш ни зашто то чиниш. Та разлика у осећањима учинила је од голоруких Срба неочекивано моћног противника.
     Редови окупаторских војника почињу лагано повлачење покушавајући да се реорганизују. Из мрака се појављују два војна возила са дугим цевима на врху... Окупатор од тог тренутка више није имао никакве шансе... Пљуште ударци по штитовима и кацигама тако да се разлећу комадићи пластике. Чује се потмуо звук ударања по оклопним возилима па ломљење стакала. Неки се чак пењу на возило и настављају са ударањем по њима. Возила покушавају повлачење али једно од њих Срби почињу да љуљају и изгледало је као да ће га преврнути. Војници у страху и паници  почињу да клизе путем, падају, деру се. Оно што је било можда најупечатљивије јесте то да када би окупаторски војник пао, остао без кациге или штита увек би се чуло „ПУСТИ ГА!“ „НЕКА ИДЕ“. И увек би им се омогућило повлачење!


Више фотографија на нашој страни "ФОТО"
      

     Кроз масу Срба долази камион крећући се у рикверц. „Сви поред камиона!“ неко виче (како би се омогућио пролаз возилу а у случају пуцања од стране окутора да послужи  и као заклон). Срби стају уз камион, већина њих. Окупаторски војници застају и непомично гледају како им се кроз мрак приближава метална грдосија. Иако непомични, остали су без даха када су се нашли готово сасвим испод приколице натоварене шљунком и камењем. Нестрпљење издаје Србе и опет крећу у пробој. Чују се пуцњи из задњих редова окупатора. Не зна се да ли је муниција бојева или гумени меци. Сузавца је све више али и буке, вриштања, ударања по кацигама, штитовима. Окупато јер потпуно разбијен, све што сада покушава јесте да повуче војнике одатле. После паклених пар стотина метара није им више било до парадирања. Срби поносно стоје на врху забетониране барикаде и узвикују “Србија, Србија!“ Након неколико минута из редова окупатора почиње пуцњава у два наврата. Иако су многи потражили заклон било је и оних који су остали на врху барикаде са рукама пркосно дигнутим у вис показујући се непријатељу. Пуцњи су одавали само бес пораженог...

У вестима се касније чуло како су Срби мирно протестовали а окупатор се мирно повукао... са 21-ним повређеним војником.

 
 
 
Текст:  Кари Бадер
Фото:   Иван Максимовић - ИванКос