О. Евтимије: Да се држимо правог пута али и правог живота.

Протосинђел Евтимије “Важно је да будемо
у правој вери и правоживљу за Господа”.

Празник Преображења представља сећање на дан када се Господ Исус Христос, на гори Тавор у Израиљу, пред апостолима Петром, Јованом и његовим братом Јаковом, преобразио у своју божанску природу.  

Указујући на то да је данашњи празник о дану када је истина пренесена не кроз причу и не сакривено већ предочена својом природом и суштином, настојатељ светосавског катакомбног храма у Жеровници на северу КиМ Протосинђел Евтимије, је рекао  су апостоли, како Јеванђеље сведочи, било врло близу Господа у тренутку Његовог пребражења у своју божанску природу. То је у исто време био и величанствен и страшан догађај гледајући Господа у слави Његовој док су крај њега стајали свети пророци Илија и Мојсије оба старозаветна пророка и велика угодника Божија рекао је о. Евтимије на почетку своје беседе поводом овог празника, коју преносимо у целости, тумачећи вишезначност овог догађаја како би и ми „схватајући смисао овог чудесног догађаја ми требали да схватимо због чега је Господ дошао у овај свет“.

„Зашто су се јавили свети пророк Мојсије и свети Илија? Управо по свом божанском, премудром помислу Господ је хтео да затвори уста злих Јевреја и оног народа који није веровао у Њега као Бога. Сећате се када је Господ питао ученике „шта веле људи, ко сам Ја“? А они кажу „једни веле да Си Илија а други да Си неки од пророка“. Нису веровали  да је Он син Божији, Богочовек. Зато се овде, поред Њега, јављају Илија и Мојсије. Да се види да су они слуге а он Господар, да се они Њему клањају, да Он није „један од пророка“. И још зато што су зли Јевреји гледали да оптуже Господа за, тобож, рушење закона старозаветног кога је Бог дао израелском народу преко Мојсија. Јурили су Господа да га својим злом ухвате у тобож преступању закона. Зато се Мојсије јавља овде. Зар би се Мојсије Њему јавио, зар би причао са Њим, зар би био поред Њега када би Он био нарушитељ тог закона? Не би. Зато Господ, премудро допушта да му се јаве, из оног света јер су живели на земљи пре Њега. Сећамо се да свети Илија није окусио смрт јер га је Господ узео огњеном кочијом на Небо. Због тога се они јављају ту и још нешто... Јављају се да се потврди да је Господ властан и над смрћу и над животом, да је господар и неба и земље. И они који су умрли, који су отишли од нас и ми овде, сви смо у власти Господа Христа, сина Божијег. Свети апостол Петар када је то виде он је радосно узвикнуо „Господе, добро нам је бити овде! Хајде да начинимо једну сеницу Теби, једну Илији, једну Мојсију“! Наравно да му је добро било ту, у божанској светлости. Оној светлости у којој ће Господ да прослави своје ученике у Царству своме небескоме. Није хтео да се Господ врати међу зле Јевреје, у мрак и злобу овога света него је хтео ту да остане заувек, не знајући за план и домострој Божији“.

Затим, подсећајући на глас из светлог облака који су чули „ово је Син мој љубљени који је по Мојој вољи, Њега послушајте“ о Евтимије је рекао да се овај догађај код светих отаца сматра другим Богојављењем.

Поред тога што Је рекао „ово је Син мој љубљени“ додао је „Њега послушајте“. То је најважније у животу, да будемо послушни Богу. Када су се враћали са горе Господ је заповедио да никоме не говоре о овом догађају док Он не васкрсне. Зашто је то рекао? Зато, да се не би поколебали они слаби и неодлучни који би чули о Његовој слави и сили а гледали  Га како на крсту немоћан, разапет, умире. Још је важно рећи зашто је Господ позвао само три своја врховна апостола. Зато што је под гором био и Јуда, онај који ће га издати а то је Господ знао. Он није био достојан да му се прикаже ово виђење. А зашто Јуда није остао сам, зашто Господ није позвао остале достојне апостоле? Да Јуда не би имао изговор како није видео славу Божију, да је доле био сам и занемарен. Да му не би то био изговор за издају. Зато је Господ оставио остале апостоле да буду поред Јуде.

Ето, данас, схватајући смисао овог чудесног догађаја ми треба да схватимо због чега је Господ дошао у овај свет.  Због чега? Да свему да живот вечни, ништа мање, ништа друго. Да покаже да је он Бог, човек, да је он Богочовек и да тог преображења треба да се удостоје сви који живе по Богу. Да обожимо природу нашу јер Бог је постао човек да би човек постао Бог, по благодати. Да тим силама божанским и ми себе преобразимо да одгрешника у покајане грешнике односно праведнике, од мрачних у светле, да одзлих постанемо незлобиви, од гневних кротки. Да будемо достојни позива хришћанскога и назначења на које нас је Бог створио. Господ је показао пут, то је пут Цркве Божије у овоме свету, то је узани пут спасења. То није широки пут греха којим овај свет иде и не мари за Бога. Зато треба што више и што чешће да се опомињемо јеванђелских догађаја, да не будемо заокупљени светским догађајима који су данас једни сутра други. А сви догађаји из историје овога света, у поређењу са догашајима везаним за Господа Исуса Христа, као да се нису ни десили. Тако су безначајни и за нас појединачно и за читав род људски. Све ће ово проћи и сва дела божија на овој земљи ће изгорети. Само дело учињено у Богу, добра, побожна дела ће остати занавек. Зато је важно да будемо у правој вери и правоживљу за Господа. Он нам је показао пут, ту веру су свети апостоли проширили по свету , од њих ту веру примили свети оци, наш свети Сава и ми дана данашњег ту веру имамо. То је неирециви дар да живимо у тој вери. Немојмо да то заборавимо, јер овај свет је пун лажних Богова, веровања, путева и странпутица. Нешто невероватно велико и значајно али тај пут је једна ствар а друга ствар је прави живот на том путу. Значи, треба нам првоверје и правоживље. Посебно ми данас који страдамо због праве вере, као што су страдали Господњи ученици. Господ је страдао од злобе и зависти јеврејске и епископ Артемије, наш учитељ и отац у Христу који нас води путем правим, и он је постарадо од злобе људске. То је прави ученик Господњи, који је незлобив али трпи злобу. Као што су ученици Господњи трпели злобу и клевете и остали верни своме Учитељу тако и ми треба да трпимо злобу и клевете због којих је наш учитељ прогнан одавде. Зато ми овај празник прослављамо овако скромно, у овој капели али то не умањује нашу радост и смисао. Треба да се још више радујемо јер страдати за Господа је дар Божији. Не треба да клонемо јер ово је потврда да смо на правом путу. Да Господ да да останемо на том путу чврсто и непоколебљиво и да Господ да да сачувамо чисту веру неупрљану од свејереси екуменизма. Јер то је права Црква, где је сачувано право учење а не где је леп храм, где је лепа одежда, где је лепо појање већ где је право учење, православно, божанско учење.

Нека Бог да свима нама снаге да преобразимо себе што више и што боље молитвама, постом, подвизима, праштањем, причешћем... свим оним силама које је Господ дао нама да се преображавамо у овоме животу и да останемо на правоме путу, на путу светог Саве и тако се и ми удостојимо оне светлости божанске коју су свети апостоли осетили на данашњи дан и да и ми уђемо у радост Господара свога и да га тамо прослављамо са свима светима у векове векова. Амин“!  

Пише:

Иван Максимовић, Жеровница, КиМ

СРБИЈА