17.8.13

Ариље: Освештана нова манастирска црква ЕРП у Егзилу (видео, фото)





Народ пред храмом св архиђакона Стефана, првомученика,
 у Грдовићу код Ариља (фото: Сања Максимовић)



 Ни много лошије временске прилике, од кише која је падала тог јутра, нису могле да спрече окупљање верника који су желели да присуствују и молитвено учествују у догађају од изузетног значаја. Тај дан, на празник преноса моштију св архиђакона и првомученика Стефана, у селу Грдовићи крај Ариља, освештана је још једна манастирска црква Епархије Рашко-призренске у Егзилу, иначе посвећена овом светитељу.


 Око хиљаду верника из Ариља (неко је чак избројао 1627 присутних по материјалу који се делио за благослов), других делова централне Србије, са Косова и Метохије али и из иностранства присуствовало је чину освештења кога је обавио Епископ рашко призренски у Егзилу, владика Артемије који је овим поводом служио и Свету архијерејску Литургију уз саслужење  ове епархије.
Изградња цркве–брвнаре и уређење целокупног манастирског комплекса, обављени су за свега 42 радна дана. Потреба за овим храмом произашла је из жеље мештана Ариља и околине који су, услед наметања новотарија и измена богослужења, остали чврсто решени у очувању Православља и светосавља одбијајући сваку незакониту промену. Ово је подстакло и породицу Милојка Стефановића из Грдовића, да приложи своје имање, труд и иметак и тако постане ктитор још једног храма епархије прогнане управо из тог разлога.


Милојко Стефановић са својом сестром

 Након одслужене Литургије приступило се чину резања славског колача, да би се затим владика Артемије у својој беседи захвалио ктиторској породици и верном народу на труду уложеном у изградњу овог храма. „Бог благосиља добре идеје и замисли и помаже њихово остварење али колико год да Господ излива Своју благодат на нас толико се и мржње и ненависти јавља код неких којима није по вољи ово дело божије које смо овде остварили“ рекао је владика. Говорећи животу и страдању св архиђакона Стефана, епископ Артемије је рекао да се он, умирући под камењем којим су га Јевреји у својој мржњи затрпавали јер је чврсто бранио веру, помолио Господу „не за себе, не за своје сроднике већ баш за те исте Јевреје рекавши: „Господе, не упиши им ово у грех“ то јест „опрости им овај грех“. То је пример који нам даје Св. Архиђакон Стефан, који је оставио будућим поколењима, и нама данашњим хришћанима, како да се односимо према онима који нас мрзе, клеветају, гоне и прогоне. Не са мржњом да им одговарамо него са молитвом Богу да их просвети и упути на прави пут спасења а то је пут чувања праве, истините вере. Оне вере коју је Господ Христос проповедао, коју су апостоли примили од њега, предали светим оцима а свети оци посведочили, утврдили, одогматили и предали Цркви Божијој на чување и спасење рода људскога“ рекао је Епископ Артемије. Затим је честитао славу домаћину односно ктиторској породици Стефановић и, како је то већ обичај, благословио да следеће године домаћини, уз братство новооснованог манастира, буду Милојко и Бошко Ђурић из села Вране.



  


За портал Новинар.ДЕ Милош (Милојко) Стефановић, један од чланова ктиторске породице, говорио је о потреби, намери, искушењима као и помоћи коју су имали при изградњи цркве.
„То је Божија ствар. Молиш се усрдно Господу Богу и мајци Божијој и Они ти пројаве куда да идеш. С обзиром да су настали велики проблеми у Цркви, да се уводи новотарство, указала се потреба да зидамо храм у коме ће се служити онако како су служили сви наши светитељи. То је била прва мисао којом смо се водили а после је све руководио Господ“ каже Милош. 

НДе: Да ли је то било тешко? Многи у Србији имају проблем да напусте „званичну православну Цркву“ која се мења и тиме престаје дабуде оно што би требала. Како је то било код Вас?

Милош Стефановић: Мислим да ако је човек искрено веран и ако верује Господу Богу да ту нема више никакав проблем. Нема ту никаквих дилема. Ако је човек свестан да се Господ стара и брине и о оној трави и о скакавцу, гмизавцу, о сваком живом створу, па како се не би бринуо и о мени? Поготово као привреднику они су рекли да ће мени „ово – оно“ а ја кажем пре 25 година нисмо имали ништа па нам Господ помогао да све то створимо и сада опет да останемо без ичега Господ ће опет да мисли о нама.

НДе: Како је текла изградња, да ли је и ту било проблема?

Милош Стефановић: Сама градња је доста лако протекла. Помагали су људи са свих страна. Тешко је било доћи до дозвола јер смо ми морали да тражимо дозволу за кућу, за економске објекте па је доста проблема било око преименовања из воћњака у грађевинско земљиште, око грађевинских дозвола је било доста проблема. Сама градња је доста лако ишла, Господ је то регулисао. Овде се слила река људи до данас. Предодредио је Господ шта ће и како ће овде да буде. Да се нешто сазида за 40 дана то је само Господу могуће, ми смо ту да гурамо она колица, мало лопатом да припомогнемо, да донесемо џак цемента и тако.


Милош Стефановић прима

Благодарницу од Владике

Артемија у име ЕРП у Егзилу
НДе: Како је народ на све то реаговао?

Милош Стефановић: Било је доста потресних сцена, дошао
је овде човек у инвалидским колицима да пружи помоћ сво-јим рукама а не може ни да мрдне сам, удовице су доносиле по џак цемента, гибанице, пите, колаче, и даље људи доносе прилоге, настављају да зидају. Пут су уредили бесплатно, огроман број сати се радило. Електричар је радио од самог почетка, није наплатио ни један динар. Ни један ни други архитекта нису ништа наплатили, за звонару су две архитекте укрстиле своје идеје па испао трећи звоник, аутентичан, без икакве сујете. Велика је то љубав, то човек или осећа или не осећа.

НДе: Шта овај храм значи овдашњем народу?

Милош Стефановић: Значи много, имамо храм у коме ћемо се молити Богу на искрен, прави начин како су нам свети оци оставили. Не постоји ни један већи ауторитет на земљи, можете мислити да сада неко жели да супротстави своје учење, попут Атанасија Јефтића ученика, своме учитељу који је светац. Нека сваки живи овоземљаски створ има по 5 доктората али у поређу са живим светитетељем то је ништа. И када имате учитеља који је живи светитељ и ученика који још није светитељ онда се ми, нормално, опредељујемо за светитеља. Имаћемо сада српску православну, праву светосавску Цркву где ћемо се молити Богу и нећемо размишљати о томе да ли ће се свештеник окретати према западу, хоће ли отварати или затварати двери, да ли ће да причешћује са месом, сиром и кајмаком или ће то да буде, као што је данас почело, „ко се спремао за Свету тајну Причешћа молитвом, постом, и исповешћу“ а не „ко хоће да се причести“ па нема везе шта је јео. Нема више потребе и бојазни да страхујемо, пропитујемо, испитујемо и анализирамо како ће монаси да раде него ћемо само долазити да се помолимо због чега храм и постоји.


 Један од занимљивих детаља јесте и тај што је жена Милоша Стефановића, Драгана,  свом снагом и великим трудом помагала изградњу храма, “свог унука Јована крстила у Епархији рашко-призренској у Егзилу, сузе ронила због свог ујака Иринеја Гавриловића (патријарха српског)  што се превари и паде у јерес екуменизма” каже се у једном видео-прилогу објављеном на интернету под називом “Чудо у Ариљу 13″. Њена радост на дан освећења храма чији су ктитори управо чланови њене породице, и држање праве вере упркос тако блиској сродничкој вези са српским Патријархом екуменистом, пример је многима да нема оправдања нити икаква љубав може бити оправдање јер ево, из искрене љубави се једино може ићи – за Истином.

Из свих ових разлога била је уочљива радост и задовољство због учињеног посла код свих присутних. Због непристајања на новотарије у цркви сав народ који се са тим није слагаом – изопштен је из епархије од стране овдашње Епархије и владике Хризостома. То предствља јединствен случај у историји Српске Православне Цркве али како то бива из неправде и безакоња код народа није било никакве забринутости а посебно сада када имају храм у коме могу да се помоле онако како је то Света Црква и установила.




За настојатеља царске лавре св. Архиђакона Стефана именован је јеромонах Агапит. За крај свечаности приређена је пригодна свечана академија.

Припремио:
Иван Максимовић,
Ариље, СРБИЈА