ПОЈАЧАНЕ ПРОВОКАЦИЈЕ СРБА!

Надлетања хеликоптера КФОР-а и иживљавајуће вожње ЕУЛЕКС-ових возила за један дан појачале су се и приватним возилима косовских Шиптара. Постало је више него јасно да је реч о провокацијама Срба на окупираним територијама како би и на најмањи миг били истребљени, како се већ отворен најављује у медијима.

Након нашег писања о учесталим провокацијама Срба, нисмо ни претпоставили да ће се оне за један дан екстремно појачати! Напетост се опасно гомила, нервоза све више расте али свест о последицама неконтролисаних потеза и отвореним намерама, ама баш свих, да изазову српску реакцију чини да су Срби још увек мирни.

Апел Срба за одржањем мира остаје тек мртво слово на папиру.

У широј околини Рудара, где се још увек налазе српске барикаде, све је чешћа појава страних, окупаторских возила. Не само народ на барикадама већ и оне који мирно шетају почели су да узнемиравају „незвани гости“. Улицама околних насеља, као бесциљно, готово обавезно ћете наићи на неко страно, углавном УЕЛЕКС возило. Ако је улица нешто дужа онда не треба да вас изненади ако то исто возило поново угледате испред вас пре него што стигнете до краја улице.

Ако се и изборите у себи са мислима да сте постали параноични у супротно вас одмах убеди хеликоптер КФОР-а који надлеће део насеља у коме осим стамбених зграда, породичних кућа и малих трговина нема више ничега. Нема онако видљивих сниматеља, као приликом надлетања барикада, који би вирили из хеликоптера али то само помаже кристализацији утиска да се ради тек о провокативним „посетама“ лелеитца које након тога обавезно одлећу ка шиптарском делу. То се још увек да поднети али то и окупатор види.

Испод година којима је означено време окупације додата су и два кључна имена окупатора - 1941 ХТИЛЕР    2011 БИЛЕР

 Следећи степеник је, да се фигуративно изразим, „пуштање паса“ на Србе. Наиме, ових дана је било сведочења  о томе да Шиптари пролазе готово кроз читав северни део Косовске Митровице. Обично се зауставе на раскрсници на излазу из града и, по сведочењу станара околних зграда, шкрипом гума, гласном музиком и урлањем из аута задовоље своје чудне нагоне. У више наврата из тих аутомобила се и припуца па ауто одјури ка неком шиптарском делу града. То се сматрало преувеличаним или као акт пијаних шиптарских хулигана. Јуче су таквим „наступом“ побили све сумње у намерне провокације. По сведочењу овдашњих Срба око 4 поподне, улицом Џона Кенедија (једном од најпрометнијих улица северног дела града) прошао је ауто  са отвореним прозором из кога се чула гласна шиптарска музика.

Вест да је Ерхард Билер већ дуже време у завршној фази припрема да озваничи своју родбинску везу са Шиптарком са Косова, примљена је са горчином и готово неверицом.

Круна свега је почетак градње моста у Прилужју баш на данашњи дан у ситуацији и у време када у ваздуху мирише ново страдање Срба. Ово српско село, које је и током Погрома 17. марта 2004-е године остало непоражено, је егзистенцијално ослоњено на Косовску Митровицу иако географски удаљено колико и од Обилића, Приштине, Косовог Поља (централог Косова) одакле су Срби или протерани или духовно и душевно поражени, разбијени и купљени. Угрожавајући безбедност „испред“, иза леђа па на крају  и у самој средини где живе Срби заиста је потпуно за очекивати да ће некоме од Срба у једном тренутку „пући филм“ и да ће показати некоме од њих „како се провоцира“.

 Одлучност не фали Србима.

Са оваквим дражвним врхом и политиком коју води западњачка лутка-трбухозборац БорисТадић (који је на питање упућено му у Скупштини током ванредне седнице поводом ситуације на КиМ „Шта ће се десити ако се Косовска Митровица нападне“ одговорио да је политика Србије политика мира), тешко је имати ведар поглед на будућност. Ипак, међу Србима се потпуно схвата и осећа нужност понашања у односу на окупаторску силу. На њу су сасвим сигурно рачунали и Шиптари онда када су послали своје паравојне јединице на Јариње и Брњак па поломили зубе. Баш та непознаница и непредвидивост избајања насиља над Србима је оно на шта би сви у земљи требало да усредсреде своју пажњу како не би поново дошло до сценарија који Србију чини све мањом а све насељенијом. Оружјем се заиста не може звецкати али оружје и није направљено да би се њиме звецкало...

Свима је одавно постало јасно да нисмо ми Срби ти који траже насиље, и поред свете обавезе да бнаримо своје, али морамо да покажем спремност да се одупремо онима којима смета то што српски народ северног дела Косова не жели да се одрекне својих домова, имена, породица, своје државе.

 СТОП ШИПТАРСКИМ ИНСТИТУЦИЈАМА