ПОСЛЕДЊИ ЦРНОГОРАЦ

Човек по човек и људска маса на барикадама у Рудару полако почиње да се осипа.

Тик уз плаву приколицу, коју редовно виђамо на снимцима са барикада у Рудару, седи средовечни човек са брадом од неколико дана. Сасвим сам. Приђем његовом месту како бих се ту поред њега попео на „пакет“ црвених грађевинских блокова и направио један снимак одозго.

Знам да су им новинари досадили ових дана а преносе само оно што, из овог или оног разлога сматрају подобним, па решим да га поштедим своје радозналости. Он ме погледа као да хоће да ми каже нешто исто онако колико и не жели. „Само да се попнем да фотографишем одозго, више се види“ кажем као успут, у ствари дајем знак да му нећу сметати. „О, не сликај ову срамоту, Бога ти!“ каже човек. Застанем. Туге у његовом гласу има сасвим довољно за све присутне на барикадама. 

Погледам напред и видим ту срамоту коју помиње. Тек неколико њих ту стоји, као под претњом и обавезом. „Зашто тако мало људи има овде“ питам. „Ех, зашто? Шта да ти кажем, а шта ти мени да кажеш? Сви знамо зашто“ сагне се. Тада осетим јаку сличност са њим.

Загледам га боље. Покушавам да га "упознам" кроз његову спољашност. Мршав, препланулост је већ постала део његовог природног тена. Али не она здрава препланулост већ она која се стиче тешким радом по врелом сунцу. Карирана кошуља на њему, избледела на том истом сунцу. Раскопчано неколико горњих дугмади. Наслоњен на колена и са спојеним шакама испред себе, гледа ме одоздо. Стојим ту и не знам да ли да се попнем горе куда сам кренуо или се истина боље види одоздо, кад се спустите међу све те људе.

Он је чудно опуштен и ограђен у исто време. Не чека да га нешто питам, наставља „онај ко има стан у централној Србији он се пуно и не брине. Отићи ће часком одавде. А шта ми да радимо“? О врату, на танком канапу виси привезак – Сунце. Величине нокта на палцу. Метално, округло, смеје се... Господ једини зна какву је идентификацију он осетио са тим „ведрим“ комадом метала кад је то једини детаљ на њему који је неодољиво упадљив.

Констатујем да и мене чуди како се људи тако лако препуштају водама политике која их незаустављиво уништава претходних година, деценија. „Не можеш људима овде ништа да кажеш, не вреди. Сад би сви да иду кући“ говори као за себе. Окрене се око себе показујући на њих тек погледом. Па нагласи „ја нисам одавде. Ја сам са централног Косова, из Липљана“. Кажем да одлично познајем тај крај он пита који део посебно. Са поносом, одговорношћу и срамотом кажем – Косово Поље. (По завршетку бомбардовања, за непуних месец дана, читаво се насеље одселило. Да се то није десило, а како су Срби били распоређени, могли смо у потпуности да контролишемо ситуацију на КиМ. Блокаде у Косовом Пољу, према Метохији, друге ка Скопљу, на север не могу и Шиптари би били потпуно одсечени. И данас се међу Србима на централном Косову може чути „да је Косово Поље остало све би било другачије. Заиста би било).

 „Је ли? Ето видиш. Околина Приштине... Рецимо Косово Поље, ту су били црногорци и херцеговци. А у Бресју, Угљару, Лапљем Селу и свим тим околним местима живели су Срби, стари косовци. Ови из Косова Поља су први отишли! Одмах са војском, деведесет девете“. Наравно, одлично познаје ситуацију. „Шта њега брига за Косово, добио парче земље од краља, касније и посао, док му је било добро седео ту, чим је загустило – бежанија! А у овим селима око Косовог Поља (крене редом да набраја села наводећи где је ко живео. Чудна је чињеница да су јужно од Ибра остали само они који су били Срби староседеоци). Липљан, ту су Срби још увек. Тешко ће их неко отерати одатле. Моји су сви доле“, каже. У једном даху и патња и понос. „Ето, мени дају 450 хиљада евра за кућу у центру Липљана и нећу да је дам. Никада, нема тих пара!“

„А ови људе на барикадама, како они размишљају“ питам га. „Ех, како? Како ко. Неко разуме али углавном су се сви обезбедили по централној Србији а овде док чупају чупају. Причам им шта је и како је али они не могу да направе разлику између Косовог Поља и Угљара, њима је то исто... а није. Причам шта је и како је а они ме питају одакле ти то знаш? Није битно одакле знам, то је мој крај ту сам живео, битно је да ви то схватите и да се држите добро и чврсто, зато све то и причам“.

  Ту поменем да су се Срби са севера добро показали постављањем ових барикада. Ипак, после свега ни сам не знам колико верују власти сада. Њему је све већодавно јасно „ма, верују. Само да се не помуче, уморили су се овим причама, преговорима, лажима... Не може ни народ. Узда се у државу а држава га продала“.

Замолио ме је да га не фотографишем. Живи и данас у месту са много Шиптара.

Не питам га за име. Не пита ни он ништа. Ћутимо и присећамо се Косовог Поља, коначног заустављања шиптарског терора над Србима те чувене '89-е. (Иако датум узимају као почетак Милошевићевог времена НИКО СЕ НЕ ПИТА ЗАШТО ЈЕ ОН ТО УРАДИО). Сећамо се председника Милошевића и какву год политику водио (тај Црногорац) – за његово време се распала СФРЈ.

Сећамо се и Црногорца Светозара Маровића, председника. Под њим се распала Савезна република Југославија. На самом промовисању Референдума за независност ЦГ Маровић, тада актуелни председник СРЈ, бацао је наоколо Југословенске папире палећи масу.

Помишљамо али ћутимо. Ту близу нас човек стоји и, у смирају дана, посматра клање два пса који су се већ одомаћили на барикадама. Како се одупрети не реагујући ни на оружани напад а камоли победити? Ко је икада у рату извојевао победу над нападачем не мрдајући прстом? Ни глас ни мук, само зебња и неизвесност. Нико од нас ни да помене Бориса Тадића, последњег Црногорца.  

Текст и фото:

Иван Максимовић - ИванКос