3.8.11

ОБИЧНА ПРИЧА ОБИЧНОГ ЧОВЕКА - СА БАРИКАДА

     

          Дужином од неколико стотина метара од села Рударе па до краја где се, пут који га сече, калеми са Звечаном и стапа у магистралу - препречени камиони, шљунак, дрвене палете и балвани. Ту, између свих тих препрека лагано се провлачи висок, старији човек обучен у традиционалну српску ношњу. Шајкача, рукави откопчане антерије висе са рамена док су руке за леђима, ситно везена кошуља, чакшири, опанци са кљуном... Као да се цео свој живот баш тако облачио.




     Не обазире се готово ни мало на симпатичне шале својих сабораца. (Ако се људи који мирно седе, без икаквог физичког ангажовања, уопште могу међусобно тако назвати). „Ово је једини начин да се супротставимо злочиначком, нацистичком уму ...“ одговара старина на сумњичаве погледе „придошлица“.
     Присутни кажу да се овај симпатични старац, Мирољуб, од првог дана барикада тако појављује. „Хитлер је био мали за овај Запад какав је сада заједно, нормално, са шиптарским терористима“ – наставља он.
     „Ово до девесточетрнаесте није било, Албаније није било уопште. Није постојала“. Са зачеља стиже до главног „бедема“. Мирољуб седа крај чесме посвећене „свим српским жртвама на Косову и Метохији“. Спонтана али врло симболична ситуација. Јер иако „саборци“ сви ови људи су пре свега - жртве.




     Као да му поглед пролази кроз Звечанско брдо па преко Поља Косова пуца до Шаре и даље, много даље. „То је све било Православно. Они дају државу Албанији 1914-те, па даље '41-е, затим покушавају '99-е бомбардовањем ово да отму и онда проглашавају Косово и Метохију за државу а зна се да је Косово и Метохија колевка српства. Оно што они мисле да овде одраде ускоро ће видети цео свет и неће подржати силу“ . Верује Мирољуб посматрајући ствари из свог угла.
     „Нисмо ми измислили овакав метод борбе против таквих као што су они нити смо ушли у борбу са њима. Њихови су умови такви. Они су зликовци, натовци. Па и наша Влада у Београду, про-западна Влада, могу да кажем, понекад штети нама овде. Нас проглашава криминалцима и хулиганима. Срамота је да се боримо и да станемо својим телима пред њих да нас газе“? Пита се у чуду старина.
     „Хвала Богу, Махатма Ганди је отворио очи свету, и такав вид борбе који је он донео његовој земљи ми сада практично, покушавамо да применимо.  Ово стање сада не би било овакво да није било тих шиптарских терориста.  Ми смо их примили у кућу, као племе, да чува стоку. Сажалили смо се на њих а они су мало по мало силазили из својих села и терором и варварствима која су чинили и данас чине. Ти примиш човека у кућу, шиптара, а он ти онда каже „изађи одавде, ово је сада моја кућа“ е па, не може тако“ одлучан је Мирољуб.




 
     Схвата народ овде о чему се ради. Иако се дају збунити на кратко. Неизвеност лако поприма облике од страха до еуфорије. Напетост јењава али тек за подеок, мисли се попут комараца врзмају по глави. Немогућност да се настави са, најмање онаквим животима какви су били до напада паравојних шиптарских јединица на прелазе и неизвеснот времена које може доћи сваки час. Зар сад почињати нови живот? А где?
     Мирољуб наставља борбу са својим недоумицама „...И ово је сада све или ништа. По многим сазнањима, они су сами запалили Јариње. Шта ће им оне маске? Ми се никада нисмо крили! Србин је увек радо ишао у борбу. Тај ко се крио, за њега можемо слободно да кажемо да је хулиган и изрод а Срби то нису“. 





     Из неког разлога романтичарске природе он се, баш у овом тренутку, нада некој врсти „савеза првенствено Православних земаља, и свих оних правих људи у читавом свету и да нам помогну у овој битци где ми гледамо а они нас газе тенковима и кажемо им „хвала што нас газите“. Не можемо друго ништа да учинимо. Позивали смо многе Православне земље и нашу браћу Русе, Грке, Румуне... све оне који знају шта је слобода и ко је онај који ту слободу жели да уништи и како се борити против њега. Позивали смо их да дигну свој глас и да зауставе овај терор над нама...“. Иако нема основа за веровање у туђу „пуну кашику у својим устима“  Мирољуб се нада некој општој правди: „Ми их никада нисмо нападали, нисмо јуришали ни на кога, нисмо чак ни мост прелазили.  Ми и даље желимо да живимо заједно али на овакав начин како они мисле да могу да нас малтретирају, да нам мењају име и презиме,  да нам мењају земљу у којој живимо, да не будемо више Срби него косовари? То неће моћи! Радије ћемо изгинути сви и да знамо где смо остали. На Светој српској земљи, на Косову и Метохији, српском  Јерусалиму. Јер ми смо овде због наших предака који су гинули и пре 1389-е, и касније. Балкански ратови, па Први светски рат, па Други светски рат... до данас. Много је овде крви пало за слободу и протеривање џихада и светских невољника. Били смо препрека, бранили смо целу Европу тиме што смо водили све те битке. Нисмо морали да се боримо али знајући да је ово земља која је Србима Богом благословена јер је Бог знао да Србин верује и да поштује. Међутим, изгледа да нам је сада и Бог окренуо леђа јер је много зла међу људима. Народ, црква, сви се делимо. Ту се највише умешала Америка али надам се да ће и њој брзо доћи крај. Ево и малом детету је јасно да су американци највише учинили да се владика Артемије протера. До сада је Владика Артемије био добар сад одједном не ваља? Јел зато што није примио оног идиота Бајдена, нацисту? Па ко би га у Србији примио? Ко би примио Вокера? Ко би примио Мадлен Олбрајт? Али ето, Теодосије их прима. Мора, како му кажу... Првенствено је Америка ту умешала прсте, па Енглеска, нажалост и Француска, за Немце да не причам уопште, они су ти који су нацисти, који разним методама праве пометњу овде и саветују шиптарске терористе шта треба да раде како би нас отерали одавде. Све је жешћи и жешћи притисак са Запада. Што они више тону, то гледају да нас што више упропасте. Ја им желим да што пре пропадну и финансијски и свакако“ одмахује руком као да би то значило опште олакшање.
     „Срби су се вратили вери и Православљу. Нас је несрећа ујединила. Ево као овде – сви дишу једном душом али нема ко да води ово како ваља. Протераше Владику Артемија. Ех, све наше виђене људе, су тако. Јел била сеча кнежева? Јесу била за време Другог светског рата убиства паметних и школованих људи? Зар се то не понавља и сада? Зашто би Владика Артемија био изнимак када сви знамо да се о томе ради? Кажем ти, све је то смишљено. Могу сутра и ја да дам свој живот, да ме прегази немачки или француски или чији год транспортер али све то Американци диктирају“. Па се опет мало замисли, као да жели са и себе ухвати у некој заблуди ка том белом свету коме се ама баш ништа није ни замерио ни задужио. Неможе то једноставним начином да се објасни како нас нису ни пустили на миру ни победили до краја: „Да су они могли тек тако да нас освоје зашто нису ушли копнено? Него су се као највеће кукавице поплашили кад смо им оборили њихов понос, „невидљиви“ Ф16? Хе, хе, смешно... Има Србин да те нађе па да си у васиони јер Србин је Србин!“ самоуверен је старац. „Тако је са нама све док верујемо у Бога. У Светом писму пише да се наш Господ Исус Христос са својих дванаест апостола ставио наспрам читавог света па ћемо и ми тако, уз Божју помоћ и вером у Исуса Христа“. Како којим случајем не би претерао у причи ту се, са осмехом, заустави. „Ето, то је прича једног обичног човека, Мирољуба Милентијевића“.