Снага оружја које представљају барикаде показало се нешто што нико не сме да потцени. Све што би се учинило да се оне уклоне, а без сагласности барикадера, представљало би злочин против човечности у свом најчистијем облику. Другачији начин, једноставно, не постоји.
Трудећи се да, заједно са Шиптарима, на отетом и окупираном Косову и Метохији направе нешто што би могли назвати демократијом а да поражене Србе прикажу са краватом уместо, већ одавно „школски“, пререзаног гркљана, светски неумници саплели су сами себе. Није исто поразити Американца или Шиптара као и покушати да поразиш Србина. Србин ће застати у тренутку али одржати га пораженог значи бити дуго пажљив попут хирурга приликом трансплатације срца. А коме не би задрхтале руке након низа година? Тада, без обзира на друштвени положај, образовање, материјалну ситуираност – Србин је Србин.
Јован Јовановић, Србин.
Такав је и наш саговорник. Имена симболичког, попут онога када се наводи „неко“ када се даје неки пример – „Петар Петровић, Марко Марковић“... Исто тако и лик из наше приче може послужити као пример „обичног Србина са барикада“ - Јован Јовановић из Урошевца, тренутно настањен у Косовској Митровици. Он је радник на градилишту крај барикада и сведочи како свакодневно присуство овде чини човека везаним за све те препреке на путу попут војника за своју јединицу.
Барикадер: Какви су Ваши утисци овде?
Јован: „Плашим се издајства. Нема никаквих поузданих информација, нико да нам каже биће „то и то“... Њихова паравојска се групише у Митровици, има их и по брдима около. Плаши ме да не дође до неке дезинформације и да не морам опет да напустим кућу, једну сам већ оставио. Овде сам са женом и децом, где да бежим више? Где? Тога се плашим, ничег више. Волео бих да наша браћа Срби кажу – ако треба да водимо жену и децу на сигурно да их одведемо па ако треба да се ратује – да се ратује! Да знамо више на чему смо“ нестрпљив јеЈован и спреман на одлучну акцију.
Барикадер: Ако се деси да ове барикаде падну?
Јован: „Не верујем да могу да падну. За сада не може да се деси тако нешто. Ту смо, не одричемо се овога што смо били принуђени да започнемо, не предајемо се. Наша ће бити задња“.
Барикаде, свакодневност.
Барикадер: Колико су, по Вама, важне ове барикаде?
Јован: „Важне су пре свега за нас, Србе са Косова и Метохије али су важне и за све Србе где год да живе. Ако овде попустимо отићи ће и Рашка област, и Војводина и ко зна шта још. Зато се надам да ово неће да падне, са нама су сада само Бог и наша слога“.
Барикадер: Шта сте Ви лично спремни да урадите да се ова ствар изведе до краја, колико можете да уложите себе?
Јован: „Само да склоним жену и децу и ја сам спреман да уложим себе и да учиним све што треба за своју породицу, српски народ и Србију. Све сам изгубио, немам више ништа и немам куд да идем одавде“.
"Ово је све што имамо"
Имали или не, где да оду, овдашњи Срби знају да свој мир неће моћи да пронађу на другом месту. Воле они Србију, воле и остатак света али оно што осећају према свом Косову и Метохији много је веће од тога. Колико ветра у леђа, и са каквим последицама, морају да дају светски (не)моћници, заједно са издајницима у српској Влади, да би раскинули везу толико јаку за коју чак не постоји реч која би је описала?
Текст: Кари Бадер
Фото: Иван Максимовић - ИванКос
No comments:
Post a Comment