Српкиња из Косовске Митровице (М.К.), у својим двадесетим годинама и са двогодишњим сином у наручју утекла је киднаперу Шиптару, у насељу Бошњачка Махала по сред бела дана, само захваљујући присебности произашле из јаког мајчинског инстикта.
 |
| Фото илустрација: један од улаза у Бошњачку махалу са погледом на зграду у којој живе Срби. Фото: Иван Максимовић |
Пре неколико дана, по повратку с посла, М.К. је отишла по свог сина кога за то време чува њена сестра. Као и сваког дана повела је своје дете и кренула кући пут Сувог Дола где иначе живи. За блог "Српске барикаде" М.К. прича како се све одиграло.
Пролазећи улицом Иве Лола Рибара "зауставим такси, отворим врата и питам да ли може до старог Водовода? Возач је само климнуо главом. Ушла сам у такси и кренули смо". Не слутећи опасност и не очекујући најгоре, несрећна жена је ушла у возило. Врло брзо, већ након стотинак метара, примећује да се дешава нешто чудно. Возач скреће ка насељу Бошњачка Махала, пролази импровизане барикаде са бочне стране, возећи по тротоару и наставља даље ка јужном делу града. "То ме је зачудило и питала сам зашто идемо доле? Међутим, он је сво време само ћутао. У том тренутку ми је пало на памет да је то можда Шиптар и само да бих га натерала да нешто каже питала сам га колико треба до старог Водовода он је рекао 100 евра. Њихови таксији обично имају неку ознаку, неко име, фирму... овај није имао ништа, чак ни таблице само обичан знак "Такси". У том тренутку сам схватила да је Шиптар и помислила сам само шта све може да се деси и да никако не смем да паднем у њихове руке". Није више било ни времена за рамишљање ни разлога да се са возачем разговара. "Отворила сам врата и, са својим сином у наручју, направила корак напоље и искочила док је возило све време било у покрету. Пали смо на пут, у лежећем положају. Била сам преплашена али сам гледала само да ли ми је дете добро, нисам о себи размишљала". Намере возача показује и његово понашање у том тренутку. "Он није застао ни да види шта се десило, зашто сам ја изашла, не. Додао је гас, врата кроз која сам искочила затворила су се од брзине а он је наставио да вози и тачно сам видела да је путем отишао у јужни део града. Срећом, па возило није имало аутоматску браву или могућност да нас он закључа изнутра. Ипак сам могла да изађем, иначе је стварно свашта могло да се деси. Било је заиста страшно. Причала сам о томе са комшијама, рођацима али требало ми је доста времена да се смирим".
Многим Србима на северу Косова ова делатност је додатни или пак једини извор прихода. Ово не захтева никакву регистрацију "фирме" (услед специфичне правно-политичке ситуације) па се многи често одлучују да за неколико стотина динара купе светлећу рекламу, са једноставним натписом ТАХI а аутомобил је не ретко "странац" па је и вожња без регистарских ознака уобичајена. Средине са мешовитим саставом становништва, попут Бошњачке махале, налазе се само у северном делу града који је углавном насељен Србима. Једино у тим деловима је могуће срести шиптарска такси возила али су Срби ту опрезнији и много је лакше препознати их јер они морају да имају истакнуте натписе њихових фирми за које раде. Како то за српске таксисте "није обавеза" многи возе без икаквих ознака али никако не залазе у јужни део града. За случај да вожња захтева пролаз кроз оба дела обавезно је "преседање". Због свега овога М.К., попут свих осталих, није имала битнији разлог за провером идентитета возача посебно када је то по лепом дану и у време док се људи враћају с посла. У потпуности опонашајући спољашност возила уобичајен за српски део града и залазећи дубље у српску територију, доказ је свесне акције возача који одлично познаје овдашње прилике. Претпоставка о најгорем ни мало није претерана.
О овом догађају М.К. је пристала да јавно исприча једино за портал "Српске барикаде" уз услов да се не објави њен идентитет. Није се обраћала ни медијима нити полицији. Никоме не верује и то је једини начин да избегне евентуалне проблеме, малтретирања или оно најгоре.
Напади на Србе на Косову и Метохији из дана у дан су све масовнији. Поред тога нападачи су толико безбрижни да и најтежа недела често почине сами, не у групама као раније а не ретко користе и оружје. И код нападача, који су углавном Шиптари и код жртава које су углавном Срби, основано постоји осећај и сазнање да жртвама, када су то Срби, нико неће помоћи. То делује на пораст злодела и напада из којих се ретко извлачи материјална корист, углавном се то чини из слепе мржње и пуког задовољства јер је, практично, некажњиво. Уколико напад није пријављен - он се није ни десио. Доказ за то јесу многи који о томе ћуте јер знају да ће их "надлежне службе" пре "ућуткати" него пружити заштиту. О проналажењу починиоца (за које се зна именом ко су и где тачно живе) нема ни говора. Један од претучених младића кога свакодневно виђам у граду а коме су у нападу на њега сломљена два прста, на питање па због чега моси гипс на руци узвраћа питањем "зар нисам чуо да су га претукли у Бошњачкој"? Одговарам да нисам и питам шта се тачно десило? Одмахне руком и оде.
Један од тежих случајева јесте и пресретање путничког возила код Дудиног Крша, почетком јануара, од стране групе шиптарских цивила. Знајући да туда пролазе само Срби који живе на централном Косову приређена је класична "сачекуша", карактеристична за периоде дивљања шиптарских разбојника. Возач је у страху пред цивилима са личним наоружањем стао и отворио прозор. Захтевано је да преда сав новац који код себе има (око 10.000 динара) а онда су тражене и остале вредне ствари из пртљажника. Са њим у колима био су његов шурак и супруга, која је седела на задњем седишту. Видећи шта се дешава жена је закључала врата аутомобила изнутра. У том тренутку наишло је друго возило. Тренутак "изненађења" групе разбојника возач је искористио да нагло покрене ауто и крене у бекство не би ли се спасли. Један од шиптарских разбојника, у гневу због њиховог бекства, ухватио се за ауто једном руком а другом, на коме је имао метлни бокер, почео је снажно да удара у задњи прозор поред кога је се налазила жена возача. Иако се тако држао готово читавих стотинак метара, све време гневно ударајући, није успео да сломи стакло на прозору аутомобила а онда је спао и откотрљао се. Напад је пријављен... и ту се све завршава.
Канцеларија за КиМ при Влади Србије (на чијој званичној интернет страни у делу "О канцеларији" - "Састав", можете наћи једино податке о Александру Вулину као једином и интенгралном делу те Канцеларије) своја "сазнања" заснива на полицијским извештајима локалних (шиптарских) служби. Ова изузетно комплексна институција, међутим, нема у свом саставу службу за детаљно истраживање положаја Срба и последица напада на њих и њихову имовину. Срамотна је и чињеница да Канцеларија за КиМ у јавност иступа са "званичним податком" да се у последњих неколико година "не зна тачан број украдене стоке, аутомобила, пољопривредних машина". Као да се ради о животињама ухваћеним у шуми. Општа је ствар да сеоска домаћинства имају ретко када више од једног грла крупне стоке али сваки домаћин, наравно, увек зна тачан број стоке коју узгаја. Зашто онда то и Канцеларија не зна? Зашто не знају тачан број украдених аутомобила и пољопривредних машина? Зар су то ствари које се у џеп стављају па могу из њега и испасти? Одговор је сасвим прост - своје извештаје и статистику граде на основу ивештаја шиптарских служби и домаћих медија (непобитан доказ за ово је извештај те канцеларије у коме се каже да су у једном нападу бомбом на кућу "повређени трогодишњи дечак и деветогодишња девојчица". Наиме, девојчица има десет а не девет година а такву информацију у првим терминима пренела је РТС на основу вести ТВ МОСТ (која је под директном финасијском влашћу ове Канцеларије). Повређена деца и нападнута кућа налазе се на улицу две удаљене од самог седишта ове Канцеларије у Косовској Митровици. Да ли онда може бити икаквог говора о заштити (не мора оружаној ако не постоји могућност или би погоршала стање) српског становништва? Може, а зашто га нема нека свако извуче сопствени закључак. Више него јак разлог за заштитом су бомбашки напади последњих дана. Довољно би било поставити видео надзор око кућа и зграда у којима живе Срби у тим насељима. Нека су и лажне камере али сазнање да су постављене камере предупредило би барем један број напада. На шта троши средства ова Канцеларија?
Како и колико шиптари воде рачуна о својим људима и интересима види се и из следећег примера. Напади на кућу једног од Србина чиновника шиптарских институција, Душана Милосављевића из Звечана, кулминирали су његовим рањавањем по изласку из једног митровичког кафића. Након тога, по његовом повратку са лечења из градске болнице, сваке ноћи је на дежурству по једно службено возило са два припадника КПС-а (косовске полиције) - сви овдашњи Срби. Дакле, за једног свог човека шиптари шаљу возило да редовно штити њега и његову кућу. Са друге стране, нема никаквих корака у обезбеђивању ни минималних услова за читава насеља у којима живе Срби.
 |
| Возило Косовске полицијске службе (лево) у приправности проводи ноћ пред кућом у којој са породицом живи Душан Милосављевић (десно), један од службеника шиптарских институција. Фото: Иван Максимовић |
Иван Максимовић,
Косовска Митровица, СРБИЈА
No comments:
Post a Comment